Reci nam Novače gde si upoznao rukomet? Da li je to bio pravi korak za tebe? Sa koliko godina si načinio prve rukometne korake?

Davne 2003. otišao sam na trening kao i većina moje generacije jer je to bio popularan sport u Crvenki, bila je to jedna zdrava priča, igrači su selektirani po kvalitetu što govori činjenica da je cela moja generacija u inostranstvu. Bili smo kulturna deca i nismo plaćali članarinu.

Nastupao si u Srbiji za Crvenku, Vrbas i Priboj, gde si igrao najlepši rukomet?

Teško mi je da se odlučim, u Crvenki sam odrastao i sve lepe uspomene me vežu za moje mesto, u Vrbasu sam postao odgovorniji što na terenu što u životu, za mene je to bilo jedno veliko iskustvo jer nisam imao protekciju. U Priboju sam stekao ozbiljniju afirmaciju i shvatio da mogu da igram rukomet na višem nivou i da je vreme da se oprobam u inostranstvu.

Foto: Privatna arhiva - Novak Bošković

Interesantna karijera je iza tebe, Makabi, Cimos Koper, Tatabanja, Dinamo Bukurešt i Hapoel Rišon. Gde ti je bilo najlepše obzirom da si najveći deo karijere proveo u Izraelu pa se zbog toga pominje “Princ Izraela”. Kako bi ocenio rukomet u Izraelu i da li može da parira ozbiljnijem rukometu?

Makabi je posebna priča, moje prvo inostranstvo, imao sam dvadeset i jednu godinu kada sam došao u prosečan klub u Izraelu. Nije se toliko znalo za njega, tamo sam napravio istorijske titule i dobio tu laskavu titulu. Za ukupno pet godina osvojio sam dve titule, jedan kup, igrao EHF grupu, polufinale “Challenge Cup”, bio sam najbolji strelac tog takmičenja, ljudi su me voleli i mesto mi je bilo zagarantovao pa sam tako imao epizodne uloge u Evropi. Cimos Koper je bio klub kakav se poželeti može ali kriza je učinila da se on ugasi. U Tatabanji je bilo super, došao sam na insistiranje tadašnjeg selektora i pokazalo se uspešno iako sam izašao iz teške povrede ahilove tetive, pružao sam dobre partije i završili smo na trećem mestu odmah iza Vesprema i Segeda. O Rumuniji ne bih trošio mnogo reči jer nema ništa pozitivno da kažem, jednostavno nisam se snašao, odnos kluba i igrača je loš, gledaju te kao radnika u fabrici, ne poštuju ugovore i misle da zavisiš od njih što nije bilo tačno u mom slučaju. Nakon par meseci sam promenio klub, vratio sam se u Izrael, ovoga puta u Hapoel gde sam osvojio duplu krunu i opravdao taj nadimak što me prati baš protiv mog Makabija u finalu. U Izraelu ulažu mnogo novca u rukomet i samo je pitanje kada će isplivati gore. Evo sada u prošloj EHF nedelji, pobedili su Poljsku u kvalifikacijama za EURO 2020. i dokazali da se može računati na njih u budućnosti.

Nastupao si za reprezentaciju Srbije kada je bila na visokom stepenu ali u Poljskoj se desio veliki kiks i reprezentacija je osvojila 15. mesto usled eliminacije iz grupe u kojoj je bila Poljska, Francuska i Makedonija. Protiv Francuske si odigrao vrlo dobar meč i ubeležio 3 pogodaka ali kvalitet je prevagnuo na drugu stranu pa ste izgubili 36:26. Došao je odlučujući meč sa reprezentacijom Makedonije gde je rezultat bio nerešen što je značila eliminacija. Šta bi menjao u tom trenutku? Da li je moglo bolje?

Pa moglo je bolje sigurno, ali to su one utakmice kada jedna lopta odlučuje sve. Naravno kritičari su uvek tu, sve znaju, mene je sport naučio da se uspeh gradi radom na sebi a ne kritikom drugih zato je malo njih na terenu a puno na tribinama.

Foto: Privatna arhiva - Novak Bošković

Kakva iskustva nosiš iz reprezentacije? Kakvo je tvoje sadašnje viđenje reprezentacije i da li bi se odazvao pozivu jer pružaš ozbiljne partije u klubu.

Iako sam zabeležio dvadesetak nastupa, video sam mnogo stvari i ne bojim se da pričam o tome, situacija je katastrofa i mora da se promeni sve iz korena, od ljudi koji to vode pa sve do odnosa igrača prema zemlji. Kada obučeš dres reprezentacije to više nisi ti, nemaš ime i prezime, predstavljaš svoju zemlju, od tog sekunda nema boli, nema umora, nema ne mogu, tvoje ponašanje i način borbe moraju biti takvi da predstavljaš svoju zemlju onako kako je doživljavaš. Zato smatram da za reprezentaciju ne treba da igraju najbolji već oni koji su spremni da izginu na terenu. E kod nas je to najveći problem, oni najbolji su odustali jer su razočarani kao i ja, ćute i gledaju svoja posla a to nije dobro. Javnost treba da zna sve. Ja verovatno ne dobijam poziv jer nemam menadžera, ne promovišem se preko “rukometnog” sajta i prestao sam da finansiram sebi put. A ovi što bi trebalo da ginu, tu su, imaju veliki uticaj menadžera koji im obećava sve i svašta a to nije realno. Oni zabeleže par nastupa i misle da će da se prodaju u neki veliki klub poput Kila. Ni ti momci nisu krivi samo su pogrešno učeni da stavljaju sebe i svoje interese ispred svetog grba. Misle takođe da su zvezde a onda usledi loš rezultat, debakl. Ko je kriv? Matke, Perke, sada Perun, pa nisu! ali na njih je najlakše usmeriti prst i smeniti ih, lako će doći neko novi. U slučaju kada bih dobio poziv siguran sam da bih ga odbio uz obrazloženje selektoru naravno. Mnogi će to osuditi, ali ja nisam manji Srbin od njih, sebe smatram najvećim, jednostavno ne mogu da radim sa ljudima gde je prioritet da se vrati oprema a ne da se napravi rezultat gde reprezentativci sami sebe finansiraju a oni prikazuju suprotno, gde igrači troše svoje telo a posle povrede ih niko ne nazove a kamoli poseti. Reprezentacija mi duguje, to su putni troškovi. Nikada mi nije palo na pamet da tužim svoju reprezentaciju jer sam pre svega Srbin. Ne želim da neko drugi uzima novac uz obrazloženje mi nećemo da tužimo reprezentaciju ali eto takva je situacija koja mora da se menja iz korena. Pitao sam nekoliko puta za putne troškove ali odgovora naravno nije bilo. Ja ne bih da gubim dragoceno vreme na nešto što nema svrhu. Kada se odazovem dam 100%. Trenutno to nisam i ne želim da nosim dres iz koristi, već da bih napravio uspeh.

Da li si ikada razmišljao o povratku u Srbiju i koji bi to klub mogao biti?

Ako budem ikada igrao u Srbiji biće to u Crvenki, ne iz koristi već iz zadovoljstva, da pomognem deci koja budu tada igrala i da prenesem iskustva da mogu mnogo više.

I na kraju, da li ćeš nastaviti sa rukometom u nekoj drugoj sferi nakon rukometne karijere (trenerski angažmani itd...) i šta bi poručio mladim rukometašima i rukometašicama, šta je najbitnije da bi uspeli u onome što žele?

Kada kao igrač izađem poslednji put sa terena biće kraj, posvetiću se isključivo sebi i porodici jer oni sada najviše ispaštaju. Svim mladima, ne samo sportistima, uvek kažem da je najbitnije biti ambiciozan imati volju, postaviti cilj i samo raditi na sebi. Vreme će pokazati ko je bio u pravu.