Eh, da sam bio malo hrabriji

   Kao i svaki „pravi Sremac“, Sava Grujić - Šeki (65) poznatiji je po nadimku nego po imenu i prezimu! Pisati o fudbalu u Pećincima, Popincima i „donjem delu Srema“, a ne spomenuti Šekija, bila bi prava nepravda!

   - Kao dete sa sela, tačnije Sibača, 1967. godine upisujem Poljkoprivrednu školu u Rumi - kaže Sava Grujić - Šeki - Baš te jeseni, školska ekipa škole igrala je prijateljsku utakmicu protiv omladinaca Slovena. Ostavio sam odličan utisak, te me je pokojni Mirko Živanović - Kveker, u to vreme trener mladih fudbalera rumskog tima, pozvao u Sloven da treniram, što sam i prihvatio. U prvoj zvaničnoj utakmici koju sam odigrao za Sloven, u jednom trenutku prihvatam loptu na sredini terena, prelazim sve protivničke igrače ispred sebe i s loptom sam se ušetao u gol. Baš taj meč gledao je selektor omladinske reprezentracije Vojvodine Petar Vučurević. Saopštava treneru Slovena da sam uzabran za reprezentraciju. Pozive sam dobijao u dva navrata. Kao dete sa sela, gde je uvek bilo posla, nisam se odazvao. Prvi seniorski nastup sam imao na gostovanju u Kikindi, gde smo izgubili meč u okviru Vojvođanske lige. S obzirom da se nisam mogao izboriti za veću minutažu, prelazim u Jedinstvo iz Stare Pazove. Pre odlaska u Armiju, igrao sam malo i za Mladi borac iz Putinaca i Donji Srem.

   Kao vrsni igrač, Sava Grujić se dokazao i u Armiji.

   - Kako je u novosadskoj kasarni bilo mnogo fudbalera, napravila se vrlo jaka garnizonska ekipa - seća se Šeki - Između ostalih, igrali su: Rizah Mešković (Hajduk), Džemo Mustedanagić (Dinamo), Zoran Bingulac (Crvena zvezda), Vlado Pecelj (Velež)… Na utakmici protiv novosadskoj Železničara postižem dva gola i do kraja vojnog roka bio sam standardni član prve postave. U to vreme nastalo je veliko prijateljstvo sa Peceljem, koji mi je predložio da po izlasku iz Armije pređem u Leotar iz Trebinja, gde bi mi bila „velika odskoćna daska“ za Velež. Predložio mi je da na taj, posredan, način pokušam doći u mostarski tim, koji je tada bio treći klub u Jugoslaviji, tok iza Crvene zvezde i Partizana. To je bila čuvena „BMV generacija“ Veleža: Bajević, Marić, Vladić. Teško bi mi bilo tada izboriti mesto desnog krila u timu, pored jednog Jadranka Topića, te mi je predloženo da prvo igram za Leotar. Sve je bilo dogovoreno: po izlasku iz Armije, čekalo me je saposlenje, posao… Na žalost, kada sam, ocu rekao da treba da pređem u Trebinje, rekao je: „Ma, šta ćeš ti tamo? Krš, kamen! Dolazio bi kući za Prvi maj ili Novu Godinu!“

   U „civilstvu“ Šeki nastavlja igrati fudbal za Napredak iz Popinaca, Donji Srem i okolne nižerazredne klubove,

   - U 41 godini prekinuo sam igračku karijeru - nastavlja Šeki - Posvetio sam se radu sa mlađim fudbalerima Donjeg Srema. Na jednoj trening utakmici prvog tima i podmatka, uključujem se u igru. Trener seniora je tada bio Stojan Kirš. Na njega sam ostavio takav utisak posle pedesetak minuta igre, da je insistirao da se reaktiviram- Posle dugog ubeđivanja, vratio sam se aktivnom igranju, sve do svoje 46 godine.

   Šta vam je fudbal doneo, a šta uzeo?

   - Upoznao sam mnogo prijatelja, stekao velike prijatrelje - ističe Sava Grujić - Da se ponovo rodim ništa ne bi menjao. Možda bih imao više hrabrosti u donošenju nekih odluka.

   Šeki ne može bez fudbala! Kao meštanin Pećinaca, subotom gleda Donji Srem, nedeljom Napredak, za čiji ekipu veterana još uvek igra. Sledeće godine će „proslaviti“ vredan jubilej - pola veka „druženja“ s fudbalom!

Sava Grujić - Šeki (65)

Garnizonska ekipa (Šeki u donjem redu, treći s leva)