O problemima sa kojim se suočava trenerska struka pisali smo često i apostrofirali konkretne primere. Srbija danas ima preko 1700 trenera sa A licencom. Hiperprodukcija trenera nije samo naš izum, već problem širom Evrope. Od tolikog izobilja klubovi mogu da biraju do mile volje, dovode i odvode koliko hoće, bez ikakvog kritetrijuma i odgovrnosti. Iznećemo stav dvojice stručnjaka, jednog iskusnog i rodonačelnika organizovanog rada u školovanju trenerske struke i jednog mladog, anonimnog, koji prepoznaje problem iz sopstvenog i primera svojih kolega.

"Počevši od vrha, neznanje je u pitanju. U upravama klubova sede ljudi koji nemaju dodirnih tačaka sa fudbalom, a kamoli da su kompententni da prepoznaju dobrog trenera. Bez obzira bio on mlad ili stariji, pitanje je imali li znanja ili nema. Onaj sa znanjem i bez iskustva će, kad-tad, napraviti rezultat. A onaj sa iskustvom, za koje niko ne kaže da je u većini slučajeva negativno, njega znanje i ne zanima jer je provalio kako sistem u Srbiji funkcioniše. Budi navijački ili politički opredeljen, imaj nekog poznatog rođaka, kuma, brata, oca, koji mogu da ti obezbede uhlebljenje. Većina tih trenerskih "znalaca" spremna je zarad opstanka da "klimanjem glave" odobrava svaku odluku gazde (čelnika) zbog pustih para (plate). Kad dođe do razlaza ne smeju da se zameraju sa dotadašnjim klubom, radi sopstvenog mira i pronalaženja novog posla. Ne dao Bog da imaš eventualno stav po pitanju sastavljanja ugovora sa klubom. Automatski si sebe izbacio iz priče o daljoj saradnji. Ako se desi da poštenim radom, što je retkost za naše prilike, napraviš rezultat bez ičije pomoći i guranja, pa to tek nikom ne odgovara da te angažuje, jer znaju da u tom slučaju nema zakulisnih radnji i šurovanja. Svi bi da imaju trenera koji će imati rezultate, biti poslušan i biti u skladu sa politikom klupskih moćnika - rekao mi je jedan stručnjak koji trenerski hleb zarađuje van Srbije, gde se rad i red ceni više nego ovde.

Jedan od utemeljivača današnjeg centra za edukaciju FSS Milovan Đorić, zauzeo je jasan stav kad je trenerska struka u pitanju. Po njemu klubovi stvaraju trenere a ne savez i navodi da u klubovima ne postoje ljudi kadri da daju prednost struci.

"Žalim trenere u Srbiji, ne sopstvenom voljom, prinuđeni su da rade, slušaju i odlučuju pod prismotrom često nedoraslih, nazovimo sprtskih radnika. Začarani krug - loš klub, lažni sportski radnici, nezdrav ambijent, bojim se da će biti, čak i lošije, u budućnosti. Trenersko sazrevanje u mlađim kategorijama postalo je nezamislivo, kazna za nekadašnje fudbalere. Budući trener mora da prođe sve klupske kategorije, stepene školovanja i kvalifikacije za veliku scenu. Danas u Srbiji toga nema. Naši problemi vode u klubove i "znalace" koje u njima rade. Zato ne možemo da napravimo značajni iskorak, velika većina angažovana je iz ličnih interesa. O fudbalu i budućnosti niko ne razmišlja - konstatuje iskusni stručnjak, nekadašnji trener sa prvom PRO licencom.

Pomenuo je Đorić slučaj trenera Bahara. "Bahar je pokazao veliko neznanje, svako drugi na njegovom mestu bio bi smenjen. Sakrili su se odgovorni, dužni da polože račune i za šta je potrošen ogroman novac. Od Zvezde su ostali samo navijači, uveren sam, brzo će oni potegnuti pitanje za skorije promašaje"!

Na tvrdnju legendarnog Užičanina nadovezali bi se mišljenjem da Bahar nije kriv što su ga doveli. Dobio je višemilionski unosan ugovor na osnovu rezultata i načina igre u Izraelu i Ligi šampiona, impresionirani njegovim modernim presingom, rasprostanjenom u modernom fudbalu. Čovek dođe u Srbiju i suoči se sa sasvim drugim shvatanjima fudbalske igre. Ovde se robuje taktici i ostvarenju rezultatu po svaku cenu. Našao se zatečen kada se većina ekipa u Super ligi suprostavila moćnoj Zvezdi niskim defanzivnim blokom, bez namere da se previše bave fudbalom. Tada shvati da presing nema nikakvog smisla, niti će doneti rezultat. Besmisleno je selektirati igrače za moderan pristup igri (presing) i gurneš ih na nepripremljen teren probijanja protivničkog bunkera. Toliko prostih i logičnih stvari, samo treba da ih vidiš i prepoznaš. Mnogi to ne vide, ili ne žele da sagledaju sa prave strane.

Da li je u Srbiji, kao svuda u svetu, ovo profesija intelektualnih i emocijalnih izazova, profesija stvaralačkih i kreativnih izazova, profesija visoke radne etike i samodiscipline, profesija koja se neprestano razvija, menja? Treneri su u poziciji, ma koliko obrazovani, da saginju glavu, i to će činiti dok se ne organizuju, sačuvaju lični ugled, ali i ugled profesije.