Najnoviji neuspesi Partizana, Radničkog 1923 i Vojvodine na međunarodnoj sceni i inferiornost naših klubova u odnosu na Evropu zahtevaju dublju analizu i traže uzroke postojećeg stanja. Da se osvrnemo na rad sa najmlađima, gde se prave prve "greške u koracima".

Selekcija od najmlađih je pogrešna, danas fudbal igraju samo brzi i fizički sposobni igrači. To je prvi uslov selekcije dece a potom dolazi učenje lopte i svega ostalog. Mi smo i dalje za Evropu prespori, tako selektujemo i treniramo kao pre 30 godina. Kod nas i dalje najviša i najveća deca igraju štopere i špica, i to su prvi pikovi. Kad se na to nadoveže nekvalitetan rad sa najmlađima, napretka nema na vidiku. Prvo treneri nisu plaćeni i drugo žive od članarine tako da o procesu treninga malo haju. Niti se treneri trude da rade na sebi, jer ne žive od toga, nego im je to usputna delatnost.

Sve je isto kao pre tri decenije kad su uslovi za rad, odnosno infrastruktura u pitanju. Uslovi za razvoj mladih igrača se godinama ne menjaju, sve je isto osim ponekog lošeg terena sa veštačkom podlogom (malo se ulaže). Umesto da omladinski i kadetski fudbal bude razvojni, u startu je prenamena u takmičarski (u najvišim ligama ispadaju po četiri ekipe). Tu odmah ima sumnjivih utakmica i suđenja zarad rezultata i nečijeg interesa i dr.

Centralizovano je sve oko dece. Svi su u Beogradu, uglavnom u jednom ili dva kluba. To nije dobro jer se tako zarad prolaska jednog ili dvojice igrača iz generacije gube dece, dok ostali najčešće završavaju u "B", "C" ekipama. Već tada nema ispravke uočenih nedostataka, igrači su isuviše spori, bez inteziteta za bilo koji ozbiljniji fudbal u Evropi.

Sve to dolazi kasnije na naplatu u seniorskom uzrastu. Seniorski fudbal, ponovo ista priča. Prva liga više podseća na amaterski rang, čisto takmičarska, samo da se utakmica ne izgubi, igra se po očajnim terenima i na rubu regularnosti.

Kod trenerske struke može da se postavi veliki znak pitanja. Ko to zna, prati i da li je gledao je neku evropsku ekipu, njene treninge da bi uopšte razumeo svoj posao, da bi unapredio bilo šta i bilo koga. Ko je trener od ponedeljka do petka, a za vikend ima slobodan dan iz prvog reda posmatra utakmicu. Kao srž je opet ista priča - znanje i poznavanje trenerskog posla. Radi se po zastarelom i prevaziđenom sistemu. Sve je u službi rezultata i opstrukcije igre. Trener da bi sačuvao posao i primio neku platu slabo se meša u svoj posao, niti imaju želju...Sistem rada ne postoji, takođe plan i program, sve se donosi ad hoc. Danas jesi u klubu, sutra ko zna gde, tako se radi i razmišlja, da se primi koja plata više, da mu ne ostanu dužni (najčešće je tako). Nedavno mi reče jedan trener da ne želi da govori o bivšem klubu, jer mu duguju novac, pa ne bi hteo da se zameri dok ga ne isplate! Treneri idu od grada do grada, odnosno od kluba do kluba, u neki se vraćaju po 2-3 i više puta.

Bivši igrači koji se postavljaju po klubovima od strane politike ili preko druge veze, uglavnom služe za slikanje, ništa se ne pitaju oko svog navodnog posla.

Uspeh i rezultat je postao nebitan, niko ne živi od svog uspeha ili neuspeha, nego od dogovora i kombinacija razno raznih. Postojeći sistem neće doneti dobro i već duže vreme nikog nije usrećio osim pojedinaca koji su privatizovali za sebe fudbal!

Poražavajuća je činjenica da sada kada u našem fudbalu ima najviše para i kada država ulaže najviše sredstava, ništa se ne koristi na pravi način, jer time upravljaju oni koji ne znaju kako da fudbal sistematski urede i unaprede.