Image by David from Pixabay

SUŠTINA I SMISAO IGRE - PA I OLIMPIJSKIH IGARA  

U delu Filozofija igre Luter Galik je video u igrovnoj aktivnosti slobodu samoodlučivanja. Obrazac slobode. On smatra da se ličnost otkriva u igri najcelovitije. Igra ima veliku moć uticaja na formiranje čovekovog karaktera. Okolnost da je čovek u igri slobodan pruža mu neočekivane mogućnosti da se otkrije i prepozna, da se projektuje. Pored toga, jedan narod se istinski otkriva preko prirode svojih igara i svojih zadovoljstava. Pridajući poseban značaj igri dece, koja se ostvaruje izvan autoriteta institucija, Galik ističe da ove igre nude izuzetnu priliku za kultivisanje onih vrednosti koje se razvijaju u susretu sa drugima, u uslovima aktivnog prisustva slobode, bez nametnutih obrazaca ponašanja. U tim igrama razvija se i osećanje slobode. To je i razlog što se igra javlja kao "velika etička laboratorija". I više od toga, ona se svojom slobodno usvojenom navikom da se neizostavno poštuju pravila pojavljuje i kao važna pretpostavka za usvajanje demokratskih načela. Sve to, smatra ovaj autor, vodi razvijanju sposobnosti da se vlada sobom i da se dobro procene vlastite želje i individualna nastojanja.

U težnji za slobodnim odlučivanjem, u igri bi trebalo prepoznati tragove strasnog i pristrasnog subjekta - čoveka zaljubljenika u slobodu i puteve sopstvenog oslobađanja, što nije moguće bez stalnog opredjeljivanja i poleta volje. Sigurno je da bez njih nema uzletanja nad šablonima svakidašnjeg života. Čežnja za slobodom, u svakom slučaju, mora postati samo priprema. Pitanje samoolučivanja neophodno je uvek, iznova, postavljati, uvek istrajavati u ravni vlastitog osećanja sveta. A tamo gde se brani individualitet i totalitet vodi se računa i o različitim putevima do slobode pojedinca i do univerzalnih ljudskih vrednosti.

Igra je u stalnom uzrastanju. A uvek su neophodni obziri da se ne pretvori u instrumentalnu vrednost. Igrom bi se, svakako, mogle stvoriti pretpostavke za spontano i aktivno vežbanje, za smisleno i simultano takmičenje, nadmetanje sa sobom i drugima. Ukoliko bi se obrazovni proces iskazao kao stvaralački proces i slobodna igra, izbegle bi se one nekreativne situacije, tipične za staru školu, koje blokiraju stvaralački aktivizam i kreativnu samopotvrdu. Tada bi se proces obrazovanja pojavio kao važna pretpostavka za stimulisanje razvojnih mogućnosti, svega što je latentno, potisnuto, uspavano, a što bi trebalo osloboditi kao stvaralački potencijal. Igra bi tada bila lišena poslušnosti u odnosu na postvarenu zbilju. Ono što je u stvarnosti dostignuto kao realizacija života, sve što su proizvele zakonitosti stvarnosti, u igri bi se preispitivalo i prevazilazilo. U nastojanju da se domen igre vezuje isključivo za period detinjstva sadržana je neoprostiva pogreška. To je sagrešenje i zbog toga što se ne vidi detinjstvo kao preduslov nastavljanja spontanosti, samorazvitka, samopotvrde i vrednosti, koje će označiti kontinuitet rađanja ličnosti, individualnosti i identiteta.

Proučavajući dečje igre, posebno poeziju kao dečiju igru, Zdenek Horinek dolazi do veoma podsticajnih ideja. Karakteristika svake igre - dečje i odraslih - sadržana je njihovoj poželjnosti i autonomnosti. Time se potvrđuje poznata ideja da igra nema nikakav poseban cilj izvan sebe same. Ona ima smisao ukoliko ostvaruje cilj za sebe, ukoliko ostvaruje onaj cilj u kome se prepoznaje spontanost i slobodan ljudski život. U polarizaciji između spontane razigranosti i nametnutog reda, javlja se spasonosna igra u pravom smislu te reči, smatra Horinek. Spontana razigranost postaje smislena ako se svaki put igra bez opterećenja, na stazi nadahnuća, kao nova mogućnost. Zato ona i jeste obzorje slobode, koju prati spontanost i razigranost. Međutim, njen nezaobilazan elemenat jeste red. Ma koliko to delovalo paradoksalno, pravila u igri postaju deo slobode jednog reda u kome neće biti samovolje i stihije. Samovolja bi, ističe Horinek, negirala osnovu igre, njena pravila i njenu suštinu; ona bi ukinula fer plej, koji predstavlja "kategorički imperativ" svake igre. "Jedino prava demokratija je demokratija igre", uvjerljivo dokazuje Žan Bodrijar.

Proniknuti u zbilju složenih fenomena savremenog društva znači proniknuti u igru kao temelj modernog obrazovanja i kreativne kulture. Igra za decu je njihov neravnodušni život. Ona oblikuje akciju i raznovrsnost. U njoj je dete slobodno od pritiska stranog mu sveta, sveta odraslih ili sveta uhodanih kanona, otrcanih konvencija i umrtvljujuće ozbiljnosti. Sa svojih putovanja Isidora Sekulić beleži fascinantan doživljaj iz Pariza. Ispred Jelisejske palate, gde su stražari uvek spremni da ceremonijalno dočekaju predsednika republike, oni prihvataju "izazov" dečaka, koji, očigledno, u svojoj uobrazilji "igraju" predsednika. Neočekivano, za naše mentanitete, stražari čine sve ono što bi učinili da se pojavio i sam predsednik. To je moguće u kulturi u kojoj je igra utemeljena u svakodnevni život kao jedna od njegovih stilskih odrednica

Igra se ne bi potvrdila kao prisnost unutrašnjeg života da iz nje nije proizišao smisao preobražaja i napor da se menja zatečeno. Igra čini da se oslobodi latentno i da se poriče naviknuto. Ona pomera energiju od stanja tapkanja u mestu do vrtoglavog kretanja. Ako se ovo spontano vežbanje uvek i ne pretvara u samopotvrdu potencijala bića u razvoju, igra je daleko od toga da bude "prazna mogućnost". I ako bismo igri odrekli moć bitnijeg uticaja na formiranje ličnosti, teško bismo joj mogli odreći relevantnost onog iskustva, koje postaje ne tako beznačajan uslov prepoznavanja domašaja tajnovitog "ja". Aktivno vežbati volju, strpljenje i pažnju - eto, dovoljno ozbiljnih razloga da se shvati da uloge ostvarene u igri, a to znači i uloge koje se tiču psihičkog i fizičkog totaliteta, mogu postati veoma bitne za individualno - psihološke modele kreativnosti. Igra je "živa forma" čudesne zavodljivosti. Dramatično je saznanje da sve igre nisu odigrane.

Piše: Dragan PEJIĆ