Foto: FSS

U Super ligi nastupa preko 400 fudbalera, od tog broja četvrtinu čine stranci. Najbrojniji su Crnogorci, igrači iz BiH-a, S. Makedonije, poneki Slovenac i Hrvat. Najviše igrača dolazi iz Afrike, prednjači Gana, Nigerija, Kamerun… ima Brazilaca, Kanađana, Jamajčana, bilo je Japanaca, stigao je Hvan iz Koreje. Dva najveća kluba Crvena zvezda i Partizan prednjače u broju fudbalera sa stranim pasošima. Najviše ih je u Crvenoj zvezdi (deset), u Partizanu (sedam), Čukaričkom (pet), Voijvodini (četi)...  Uopšte uzev, svaki superligaš ima po nekolicinu stranaca. Bilo bi ih više, ali naša liga nije na dobrom glasu i ne vide je kao odskočni dasku u daljoj karijeri. Ovoliki priliv inostranih igrača u klubovima Super, pa i Prve lige, dokaz je da moramo ozbiljno da se zapitamo kakva je budućnost srpskog fudbala u postojećim okolnostima.

Jedna smo od retkih liga koja ograničava broj stranih igrača. Na fudbalskim terenima ne može biti više od četiri stranca, prema pravilu koje je doneto kao ideja da se zaštiti naš fudbal i forsiraju domaći igrači. Pred početak prvenstva uvedeno je pravilo da fudbaleri koji poseduju pasoš zemalja Evropske unije neće se smatrati strancima. Osman Bukari je dobio srpski pasoš i državljanstvo Srbije, koje mu omogućava da igra kao domaći igrač. Pre Bukarija pasoš Srbije “prečicom” su dobili Prucev, Sanogo, Ben, koji više ne nose crveno-beli dres. Od aktuelnih tu je Gelor Kanga. Svojevremeno je Zvezda pokrenula peticiju da se broj stranaca u protokolu poveća sa četiri na osam. Kako je ove godine u Ljuticu Bogdana došao veliki broj stranaca, našli su se u “nebranom grožđu”, tako da su morali mnogo da tumbaju kako bi selektirali tim za prvenstvo.

Slično je u redovima komšija, državljanstvo je dobio najbolji strelac Gomeš (napustio naš fudbal) i Bibars Natho. Naša dva najveća kluba za godinu dana podelili su osam srpskih pasoša strancima. Postavlja se pitanje onda čemu pravilo o broju stranaca ako se pasoši dele kapom i šakom. Sve se čini da se pravilo potpuno obesmisli.

U ligama petice ne postoji ta vrsta limita, ograničenja su postavljena na nivou Evropske unije. Tamo lige i reprezentacija ne trpe zbog povećanog broja stranaca, već se otvaraju granice za dolazak kvalitetnih igrača i trenera. Na drugoj strani ovo pravilo otežava sastavljanje ekipe za međunarodnu scenu, jer većina srpskih igrača retko prave razliku na elitnom nivou.

Da se razumemo, problem nisu stranci, već je problem što oni nisu dovoljno kvalitetni da naprave razliku na međunarodnoj sceni! Ima i onih koji se mogu okarakterisati kao ozbiljan promašaj, pa osim što su preskupo plaćeni, zauzimaju mesto našim talentima koji bi u najmanju ruku, bili podjednako kvalitetni u odnosu na ono što pružaju neki od preskupih investicija naša dva najbolja kluba. Dok je tako, naši talenti tavore u zapećku, na klupi ili tribinama, van protokola ili su poslati na dvojnu registraciju (pozajmica).

Ima mišljenja da kvalitetnija konkurencija može da natera igrače na bolji rad, umesto da im na osnovu porekla garantuje mesto u timu. Zbog toga pomenuto pravilo nema smisla kao i besmisleno delenje pasoša preko reda!