Milinko Pantić

Samo super talenti iz lokalnog tima kakav je u to vreme bilo Jedinstvo iz Malog Zvornika i sa svega 17 godina može da se nađe u jednom od najvećih jugoslovenskih klubova – Partizanu!. A , Milinko Pantić jeste bio talenat i lepo vaspitan mladić, pa takvom i zvezde sreće osvetle staze koje su često trnjem posute, ali ,ipak, do sreće vode.

 U crno – belom dresu odigrao je zvanično 65 utakmica, postigavši 11 golova. Da je samo to ostvarili – lep učinak! Dve titule sa Partizanom, pa Kup Jugoslavije, pa Super kup Jugoslavije. Dakle, ima čim da se podiči...

„Ključ mog uspeha je Jedinstvo iz Malog Zvornika, tu sam naučio da igram. Imao sam mnogo dobre trenere Petra Slavkića i Cigu Ignjatovića. Sa 18 godina bio sam kapiten u trećoj ligi, to je posavsko – podunavska zona. Otišao sam u Partizan, Jedinstvo se nije dobro snašlo i nije uspelo. Partizan je bio u srcu, mislio sam srcem, a ne glavom. Bila je velika privilegija igrati u klubovima ’velike četvorke’. Moglo je biti bolje i gore, ali u Partizanu sam očekivao da će biti bolje. Ipak, nije ni loše“, kaže Milinko Pantić.

Nekada su puni stadioni čekali veliki Partizan. Međusobni okršaji sa Crvenom zvezdom priča su za sebe. Šta su za Milinka Pantića predstavljali Večiti derbiji?

„Imali smo mnogo utakmica, pa i prijateljskih, a da su stadioni bili krcati. Nedavno mi je moj veliki prijatelj Miloš Đelmaš poslao video sa turnira u Mostaru. Kao oko pun stadion ’Pod bijelim brijegom’. Kako su tada Zvezda i Partizan bili poštovani, moćni, silni. Pa i Dinamo, Hajduk, Sarajevo, Velež... Bila neka druga vremena. Ništa se danas ne može porediti, tada je bila neka druga i mnogo lepša priča“, dodaje Pantić.

Nepunu sezonu proveo je u ljubljanskoj Olimpiji, pa se obreo u Panioniosu. Čak 51 gol u 120 nastupa. Onda ga Radomir Antić poziva u Atletiko iz Madrida, tu osvaja duplu krunu Španije, pa Super kup te zemlje. Udario je pečat tom uspehu sa 10 golova u 41.utakmici, a u finalu Kupa Španije, pao je jedan gol – Milinko Pantić srušio je veliku Barselonu.  Naredne sezone Atletiko je igrao u Ligi šampiona, gde je bio najbolji strelac takmičenja u sezoni sa 5 postignutih golova. Takođe je iste sezone u prvenstvenom meču protiv Barselone postigao sva 4 gola u porazu svog tima od 5:4. U njegovu  čast tadašnji predsednik kluba Hezus Hil je podigao bistu koja se nalazi na stadionu Visente Kalderon. On, onako, punog srca možete da kažete: „Španijo, ljubavi moja!“

„Sve je tako. Bio sam pola godina na pozajmici u Olimpiji. Imao sam nekakvu povredu i nisam briljirao. Vratio sam se u Partizan, pa me Moca Vukotić odveo u Panionios. U Grčkoj sam ponovo osetio fudbal, to je bila moja prekretnica u sportskom pogledu. Bio sam najbolji stranac, sa najviše asistencija, pa prvi strelac tima. Onda stigne poziv Radomira Antića. On je mene pratio dok sam bio u Jedinstvu. Nisam ranije mogao otići iz zemlje, nisam mao dovoljno godina. Sudbina je htela da se sretnemo u Atletiku, da osvojimo Duplu krunu i da napravimo odličnu i predivnu priču“, ističe Pantić.

Jednu sezonu je odigrao za Avr, a karijeru završio u Panioniosu. Ta karijera bila je sva od zlata. Čemu ili kome duguje najviše: svojoj brzini, upornosti, profesionalizmu ili velikom Radomiru Antiću, koji mu je verovao, a bez koga smo u ovoj godini nažalost ostali?

„Rodio sam se sa nekim navikama. Idući u školu lopta je bila u jednoj, a đačka torba u drugoj ruci. Fudbal je moj život, hteo sam da postanem fudbaler, ostvarila mi se želja. Izabrao sam sebi put. Mogao sam završiti fakultet, ali hteo sam fudbal. Mnogo su mi pomogli Nenad Bjeković i Moca Vukotić, ali Radomir Antić i najviše. Napravili smo najveći uspeh, dobro smo sarađivali, poznavali smo se u dušu i uspeh je morao doći“, nastavlja Pantić.

Navijači su ga u Španiji voleli kao najrođenijeg. Jedna Margarita je godinama donosila buket ruža za njega, a Realov Roberto Karlos nije znao kolika je ljubav i poverenje na sportskim borilištima. Jednom prilikom šutnuo je ruže, pa je celi stadion „nagradio“ ga zvižducima.

„Ta ljubav još uvek traje, odnosno poverenje. Sve godine koje sam proveo u Atletiku, trudio sam se da navijače ne razočaram. I primer gospođe Margarite potvda je toga. Dok budem živ ja ću da poštujem te navijače, da sam im na usluzi, da sam tu za njih uvek. Svagde su mi vrata otvorena, to ima svoje prednosti i vrednosti“, nastavlja Pantić.

Kada su navijači Atletika u povodu 100.rođendana tog kluba birali idealnih 11 svih vremena, mesta je bilo i za njega. Zaista, obasipali su ga raznim priznanjima koja vrede više i od para i nekih drugih vrednosti prolaznog karaktera.

„Tako su navijači birali. Nema tu laži i prevare. Veliki je uspeh kada u takvom klubu navijači kažu jasno koga žele. Boli me što u Partizanu nisam ostvario više. Ja u Španiji stalno ponavljam da je Partizan zauvek u srcu i draži od svih klubova. Nedostaje mi taj veći uspeh u timu iz Humske. Meni u Španiji ne veruju da sam samo dva puta igrao za državni tim, ali to je istina. Bila jaka konkurencija, nekada i povrede sputavaju. Španci ne mogu da shvate da ja sedim na klupi selekcije svoje zemlje“, pojašnjava Milinko Pantić.

U Mahadondi, madridskom predgrađu, Atletikovom sportskom centru, vodio je  školu i kamp za dečake od 4 do 17 godina. Kakve su šanse da sedne na klupu Atletika, a nekoliko puta bio je blizu toga?

„Lepa su to bila vremena. Kroz moje ruke prošlo je dosta talenata i igrača, ali ne volim se hvaliti. Vodio sam drugi tim Atletika, ali nismo nastavili saradnju. Bio sam na pragu prvog tima, ali nikada nije došlo do angažovanja. Verujem da ću uskoro da pronađem klub, a dobro bi bilo da vodim Atletiko. Još mi to nedostaje. Videćemo šta život nosi, fudbal je česti nepredvidiv“, nastavlja on.

Šta su sve činili Crvena zvezda, Hajduk, Dinamo, Željo, Sarajevo da ga angažuju, a on je poslušao svoje srce i postao fudbaler Partizana. Danas se čuje sa drugarima iz one njegove, zlatne, generacije „crno – belih“.

„Sve je tako bilo. Dok sam igrao u Malom Zvorniku, svako je dolazio u rodnu Prasinu da me pokušaju ubediti da dođem u njihov klub. Šta vredi, slušao sam srce svoje. Danas sa 54 godine verujem da sam trebao razmišljati glavom. Jer, možda sam mogao ostvariti više. Ipak, desio se Moca Vukotić i Panionios i sve ono što sam istakao. Ostala je ljubav prema Partizanu, mada je moglo biti sve lepše i drugačije. No, čujem se sa mnogim drugarima. Imam dosta prijatelja. Ne delim ljude po veri i naciji, nego na dobre i loše. Primera radi, imam dosta prijatelja u Beogradu, u Banja Luci, u Zvorniku i u Bijeljini. Strastveni sam ribolovac i često na obalama Drine sa obe njene strane provodim svaki trenutak kada dođem na naše prostore. Nisam konfliktna ličnost, pa sam lako stvarao prijateljstva i ona su moje bogastvo“, podvlači Pantić.

Nema  više punih stadiona. Partizan i Zvezda nisu ni bleda senka onih velikana iz njegovih  igračkih dana, reprezentacija Srbije 20 godina izostaje sa prvenstva kontinenta. I pre pandemije stadioni su zjapili prazni, nema kvaliteta, talenti nam golobradi odlaze u velike inostrane klubove. Valjalo bi da po fudbal eks - ju prostora doći lepši dani.

„Teško je očekivati tako nešto. Vremena se promenila, klubovi funkcionišu na jedan drugi način. Igrači odlaze, tražimo druge. Igrači ne sazrevaju kod nas, mladi odlaze u inostranstvo, pa se još brže vrate jer zeleni odlaze vani. Posle neuspeha protiv Škotske nisam celu noć oka sklopio. Ono ništa ne valja. Budimo se na kraju utakmice, a po kvalitetu smo trebali da ih dobijemo u prvih 20 minuta. Tužan sam zbog činjenice da nam je reprezentacija u takvom stanju, da nismo plasirali se na prvenstvo kontinenta“, zaključio je svoje kazivanje Milinko Pantić, nekadašnji as Partizana, Panioniosa, madridskog Atletika.

Da mu na svaku utakmicu na 100 km udaljenosti dama - navijač godinama donosi cveće, da mu predsednik kluba i gradonačelnik Marbelje podigne spomenik za života, da ga u Madridu uvrste među 11 najboljih fudbalera Atletika u stogodišnjoj klupskoj istoriji, da ga u Panioniosu proglase najboljim stranim fudbalerom svih vremena, da na Nou Kampu izludi Katalonce sa 4 gola u mreži Barse, pa da kažemo da nismo ponosni na činjenicu da je gost Sportskog žurnala bio slavni Lozničanin – bio bi veliki greh!

Milinko Pantić – planetarna fudbalska zvezda koja ne tamni...