U kolevci fudbala, premijerne utakmice u sezoni imaju status kulta. Čak i oni koji ne idu često na utakmice tada se odluče da krenu (ukoliko naravno dođu do karte). Kao što je privilegija gledati premijeru pozorišne predstave, filma ili modne kolekcije, tako se i na prvu utakmicu ide da se vidi šta je to novo što se nudi na tržištu fudbalskih vrednosti te zajednice.
Subota. Prijatno avgustovsko popodne, stari prijatelji na starom mestu, protivnik adekvatnog renomea… Sve je bilo tu. Čak i On.

On kao paradigma srpske realnosti, ne samo fudbalske. On koji je na svojoj Facebook stranici bio deo grupe Grobari Čokot, pa nakon jednog u nizu skandala i otimanja u korist crnog blizanca protiv Vojvodine, istu ugasio i izjavio da je nikada nije imao. On kao On bi bio jedna u nizu smešnih strana srpskog fudbala da On nije deo „elitne“ grupe srpskih sudija, da nije neko ko nas predstavlja u fudbalskom svetu (na žalost na grudima mu stoji grb UEFA), da nije neko ko bi trebalo „da deli pravdu“. Hvala Njemu što me je probudio iz nepotrebnog fudbalskog sna i vratio u realnost fudbalske Srbije. „Alo, momak, ne zanosi se! Ovo je Srbija! Ovde se fudbal igra zbog Toleta, Terze, Ranka, Bože, Šnajdera, Bata Đore, Bogija! Vi… publika… Da ima pravde trebalo bi vas zabraniti. Za šta ćete nam? Da nam pravite probleme? Da nas gađate upaljačima i psujete? Ovde će prvak 2087. biti na slovo P ili C. Šta se ložite?“

Georg Vilhelm Fridrih Hegel, nemački klasični filozof, živeo je na prelazu iz 18. u 19. vek, a bio je u subotu na Begluku. Taj, možda, najveći filozof svih vremena bio je sa nama sa svojim filozofskim postavkama. Ko ga nije čitao nije mnogo propustio, jer je primenu pokazala subotnja premijera.

Hegel je tvrdio da apsolutni duh kao racionalni princip pokreće svet. Pojednostavljeno gledano duh možemo posmatrati i kao mentalitet. Više puta smo pominjali da je Sloboda kao nijedan klub kod nas fudbalskom svetu dala gotovo stotinu vrhunskih fudbalera. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati „majstori sa loptom“ (na primer Srbo Stamenković). Gotovo svi veliki su bili borci, trkači, hrabri, beskompromisni. Tu matricu, taj duh, je vremenom izgradila i prihvatila užička publika. Ovde se ceni i poštuje duh borbe, požrtvovanja, izgaranja, emocija, nerviranja… To je vremenom uvideo i mudri Ljubiša Stamenković, gde se na jedan zanimljiv način njegov duh (iako je iz drugog dela naše zemlje) sjedinio sa duhom tribine ispred koje stoji. Pored neospornog fudbalskog znanja možda je i to jedna od tajni njegovog uspeha. Upravo takva je bila Sloboda u subotu. Borbena (Pilipović je 10 puta uklizao, Knežević je u svaki duel ulazio bez kompromisa, Lovrić, iako Sremac, je čini mi se škripao zubima u duelu), trkački postavljena (lomili smo ih tempom 90 minuta), motivisana! U subotu je bio slobodaški duh prisutan i na terenu i na tribinama. Dovoljno je bilo videti 1000 ljudi na svim tribinama kako burnim aplauzom pozdravljaju igrače kojima praštaju nepovoljan rezultat, ali nagrađuju borbenost, želju i htenje. Obzirom da je čika Hegel svoj filozofski sistem postavio na nivo apsolutnog ideallizma, on se bavio apsolutnim kao totalitetom postojećeg. To u prevodu znači da nije bio dovoljan samo naš duh. Imali smo i spoljne faktore koji su se umešali u taj duh. Ti faktori su se mogli pronaću u 14 minuta izvođenja gol-auta od golmana Aleksića, u „umiranju od bolova“ kapitena Torbice i lekara koji su nekoliko puta morali hitno da intervenišu kako se u sever Bačke ne bi vratili sa kojim ožiljkom od utakmice. Taj faktor je bio i On. On sa pokretom ruke upućenim Aleksiću (požuri – 8 puta – bez žutog kartona). On sa pogubljenim koncima i traženjem kome da dodeli žuti karton (pa ‘ajde Pejović, ionako je najbliži). On sa nedosuđenim kaznenim udarcem zbog igranja rukom u kaznenom prostoru. On sa nepoštovanjem pravila prednosti. On sa još svojih pet kolega. Hegel je bio tu.

Najčuvenija Hegelova tvrdnja je da se svet stalno sastoji od teze (prvobitnog stava), antiteze (njegove suprotnosti) i sinteze (proizvoda borbe suprotnosti).
Hegelova teza je bila ono što je Stamenković rekao na konferenciji za novinare nakon meča. „Mi hoćemo da igramo fudbal. Nikada se nećemo baviti opstrukcijom igre. Ne krivim one koji to rade. Krivim one koji to dozvoljavaju“. To je nešto što svi želimo da vidimo. To je Sloboda koju hoćemo.
Hegelova antiteza je bio Aleksić, valjanje, Torbica… i On.
Sinteza, proizvod borbe suprotnosti, je srpski fudbal danas.
Penzioner u fotelji, maneken na klupi, polu-proizvodi na terenu, a budale na tribinama.

p.s. Možda se čika Hegel u grobu prevrće što se njegova genijalna dela stavljaju u kontekst srpskog fudbala i one nemoralne spodobe sa znakom UEFA.