Autor: Sandro Halank, Wikimedia Commons, CC BY-SA 4.0, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=133521029

Rimljani su imali 12 bogova, 6 muških i 6 ženskih koje su nazivali "Dii majorum gentium": Jupiter, Neptun, Apolon, Vulkan, Mars, Merkur, Junona, Minevra, Cerera, Venera, Dijana, Pluton je tom prilokom bio zaboravljen, na njegovom mestu vila je Vesta. Pa šta? Ništa: ko je pametan shvatiće, drugima ne vredi objašnjavati.

Uprkos snažnim i još uvek živim predrasudama, koje savremeni svet određuju kao dominantno muški, sve je više žena koje postepeno osvajaju muški zabran i odgovarajući vladavinski princip u svim sferama društvenog komuniciranja. Od politike, preko tržišta kapitala, transfera informacija, do kulture, medija i sporta.

Današnji razvoj ljudskog društva pokazao je da žena raspolaže ogromnom energijom i znanjem i da se bez njenog aktivnog učešća progres ne može zamisliti, nigde pa ni u sportu!

Iako je od uvek bio privilegija muškaraca, sport sve više postaje svakodnevna potreba i praksa žena. Da je to tačno pokazuje i najnoviji podatak koji pokazuje da je trenutno u svetu od ukupnog broja aktivnih sportista 46 procenta predstavljaju žene! I to ne samo u tradicionalno ženskim sportovima, kao što su ritmička gimnastika, umetničko klizanje, atletika... već ih je sve više i u onim tipično muškim sportovima - fudbal, vaterpolo, boks, karate, desetoboj u atletici...

(Ne)bitna fizička snaga
Kad se govori o fizičkoj snazi, onda tu nedoumica nema, one nisu snažne poput muškaraca. Ali, nisu oni samo zbog jačih mišića i ruku uvek u prednosti. Nauka je dokazala da mit o slabijem polu nije u skladu sa biološkim istinama i da je ženski organizam po mnogo čemu fiziološki jači od muškog. Na primer, žena sa pedeset pet godina zadržava devedeset odsto snage koju je imala sa dvadeset pet, dok muškarac može da zadrži samo sedamdeset odsto.

Iako se u proseku rađa sto pet muškaraca na stotinu žena, više žena doživi trideset petu godinu života. Očekivana životna starost muškaraca za nekoliko godina je kraća, nego kod žena, a nakon stote, žene su brojno nadmoćnije u odnosu na muškarce, sudeći po tome da na osam stogodišnjakinja dolazi tek jedan stogodišnjak. Statistika kaže i da su žene bolji đaci od muškaraca, imaju bolji prosek na studijama i brže doktoriraju.

Današnji razvoj ljudskog društva pokazao je da žena raspolaže ogromnom energijom i znanjem i da se bez njenog aktivnog učešća progres ne može zamisliti. Pozicije muškog šovinističkog poretka znatno su uzdrmane činjenicom da je politička scena, doskora neprikosnoven muški teren, postao polje na kojem je savremena žena sve prisutnija. I glasnija. Njena uloga je izuzetno važna i u porodici i vaspitanju dece, afirmisana je u obrazovanju, zdravstvu, medijima, nauci, kulturi, umetnosti, finansijama, a takođe postiže vrhunske rezultate i u sportu. Da li joj je u životu lakše zbog toga - to je treća stvar.
Preciznih podataka o pojavljivanju žena u sportu nema, ali neki istoričari i sportski analitičari vezuju za kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka, i to na dvorovima bogataša. Oni tvrde da su se dame u početku bavile jahanjem, tenisom, dobacivanjem lopte i raznim vežbama za oblikovanje tela. Tek kasnije, kada su počela i zvanična takmičenja, ženski sport je dobio na ozbiljnosti i masovnosti. Danas praktično ne postoji sportska disciplina kojom se ne bave i žene.

Istorija davno počela
"Ukoliko se iz grešnih namera neka žena ušunja na Igre, treba je baciti s one strane koja se vidi u dolini Plimpije. Njenu radoznalost treba kazniti razbijenom glavom...", kaže jedan zakon iz antičkog doba. Sport je tada bio apsolutno muška stvar i ženama je bilo strogo zabranjena čak i pomisao na tako nešto. Možda je za sve kriva hitronoga kraljevska kći Atalanta koja je u trčanju redovno pobeđivala muškarce, pa su ponosni muškarci, bojeći se da se opet ne pojavi kakvo žensko čeljade i pobediti ih, odlučili da ženama zabrane učešće u sportskim takmičenjima.

Te predrasude su trajale gotovo pun milenijum, a još početkom ovog veka misije Kuberten nije mogao da smisli žene u sportskim takmičenjima. Prva takmičenja za žene održana su u atletici odmah posle prvog svetskog rata, a desetak godina kasnije, 1928. žene su se pojavile i na Olimpijskim igrama u Amsterdamu. Od tada je njihovo učešće na velikim takmičenjima brojnije, što doprinosi i naglom razvoju ženskog sporta uopšte.

Tek kasnije, kada su počela i zvanična takmičenja, ženski sport je dobio na ozbiljnosti i masovnosti. Danas praktično ne postoji sportska disciplina kojom se ne bave i žene. U pitanju je samo nekoliko ekstremnih sportova, i to zbog grubosti, kao što su, recimo, američki ragbi, borbe u ringovima ili ultima fajt, gde je suština u tome da se pusti krv. Iznenađujuće je, međutim, da ni "strongmen" nije mnogo nežniji kontakt, a ipak postoji i kao ženska kategorija, pod nazivom "strongvumen". S druge strane, ima sportova, poput ritmičke gimnastike ili umetničkog plivanja, koji su tipično ženski, dok je korfbol jedan od retkih koji se igra u mešovitoj konkurenciji.

Kad je reč o sportu problem nastaje usled vekovno uvreženog mišljenja da ženski sport nije atraktivan kao muški, jer im fizičke predispozicije ne dopuštaju da predstave snagu i moć. Zaboravlja se na ono što je suštinski važno u sportu. A, to je lepota igre.

Druženje i rezultati
Zašto se žene sve intenzivnije bave sportom?
Najjači argument je druženje i upoznavanje. Na drugom mestu je protivteža poslu, jer višečasovno sedenje na poslu traži sportske aktivnosti. Porodično bavljenje sportom ili rekreacijom kod žena je na četvrtom, a kod muškaraca na poslednjem mestu!

Bilo kako bilo, žene se sve više vezuju za sport. One trče, skaču, igraju, rone, otkidajući po delić vremena od noćnih izlazaka, bioskopa, pozorišta ili dokonih sedeljki. Stručnjaci smatraju da su za ženu najzdraviji sportovi plivanje, gimnastika, trćanje (ali ne na kratkim stazama), klizanje...

Aktivnost žene u fizičkoj kulturi od samog početka bila je na izvestan način ograničavana, ili bar pod nekakvim posebnim tretmanom. U prvo vreme ograničenja su bila više-manje proizvod određenih shvatanja, određenih moralnih regulativa i socijalnog statusa žene. Kasnije, u vreme kulturne emancipacije i sve šireg aktiviranja žene u fizičkoj kulturi, cela ta aktivnost potpada pod sve jači uticaj nauke i naučnih zakonitosti. Danas se, na primer, dosta pouzdano zna da li se žena može baviti nekom sportskom aktivnošću ili ne, kao što se zna i koliko i sa kakvim vrstama opterećenja se može opteretiti njen organizam i slično.

Osnovno je pravilo, koje se na žalost često ne poštuje - žene ne treba da se trude da pobede muškarce! Jer, muški rod je bogatiji mišićima za jednu trećinu, snažniji i brži. U proseku žene imaju sporiji zalet, udarac im je slabiji... Ali, zato su u biciklizmu, plivanju, veslanju, izdržljive kao i muškarci. Opet, u proseku, žene imaju manje srce.

Najjači "argument" kojim muškarci pokušavaju da ospore ravnopravnost žena jeste taj da ne mogu biti supruge i majke, a u isto vreme i uspešne u sportu. Marija Veger, naša legendarna košarkašica to argumentovano demantuje:
- Vrhunski sport za žene je mnogo teži nego za muškarce. U vrhunskom sportu muškarac dobija više novca, a ima i mnogo drugih olakšica. I kad se oženi i stekne porodicu, a vrhunski je sportista, on pre svega nema obaveza u kući. Žena je ta koja brine da li je sve čisto, ispeglano, ručak skuvan, deca zbrinuta... tako da se po tom pitanju on oseća opušteno i zadovoljno, i može da da svoj maksimum na polju sporta. Kad je žena vrhunski sportista, ipak ne može nekom drugom da prepusti brigu o svemu tome. Vrhunski sport za žene zaista traži velika zalaganja. Stalno ste pod ugovorima, menjate zemlje, putujete od tačke A, do tačke B... Možda to utiče da se kasnije odlučite za materinstvo, ali ne morate i da ga se odreknete. Ako na sve to postiže i zapažene rezultate u sportu, pitam se ko je onda slabiji pol? Dakle, nije snaga u fizičkoj snazi. Ona je prolazna i nije dovoljna. U životu, očigledno, ipak pobeđuje mentalna snaga i energija - kaže Vegerova.

Sve manje komplikacija
Sve masovnije učešće žena u fizičkoj kulturi podstaklo je mnoge biologe, antropologe, akušere-ginekologe i sportsko-medicinske stručnjake na razmišljanje o tome kakvo će dejstvo imati ova vrsta specifičnih fizičkih napora na organizam žene. Takva razmišljanja pokrenula su i brojna ispitivanja, koja treba da odgovore da li se različite sportske aktivnosti negativno ili pozitivno odražavaju na morfološko-fiziološke osobenosti ženskog organizma.

U tom pogledu su mnoga i ranija i novija istraživanja potvrdila da sistematsko, kontinuirano i organizovano, odnosno kontrolisano upražnjavanje raznih sportskih disciplina ima očigledno korisno delovanje na ženine telesne i funkcionalne sposobnosti. Međutim, znatno ređe je bilo proučavanje dejstva telesnih napreezanja na genitalnu funkciju žene, mada je i među ginekolozima-akušerima postojala sumnja da bi nekontrolisani i preterani sportski napori mogli da imaju negativne posledice u doba plodnosti žene, kao i na trudnoću, porođaj, a možda i na vreme posle poroda.

Veliki broj studija izvršenih na takmičenjima pokazao je da one ne samo imaju normalnu trudnoću, nego i lakši i kraći porođaj. Ustanovljeno je, takođe, da je manje prevremenih porođaja i upola manje slučajeva carskog reza. Isto tako, zabeleženo je i smanjenje broja drugih komplikacija. Potpuno je sigurno da bavljenje sportom ne utiče nepovoljno na sposobnost negovanja bebe, niti na mogućnost stvaranja dovoljnih količina mleka. Stručnjaci, kao potvrdu, navode i primer majki koje ceo dan naporno rade u polju noseći bebu. Tačno je da sportistkinje koje se spremaju za takmičenje nastoje da ostanu mršave i da zbog toga grudi mogu da im budu male - ali je uverenje da veličina grudi utiče na proizvodnju mleka čista zabluda.

Žene i olimpijske igre
Žena nije bilo na prvim olimpijskim igrama modernog doba 1896. godine u Atini i sve do Drugog svetskog rata igrale su epizodnu ulogu. Doduše, američka atletičarka Mildred Bejb Didrikson je na neki način obeležila Olimpijadu u Los Anđelesu 1932. godine jer je osvojila dve zlatne medalje (bacanje koplja, trka na 80 metara s preponama) a zlato za skok u vis joj nije dodeljeno jer sportistkinje nisu imale pravo da učestvuju više od tri discipline (muškarci jesu). Šteta, jer Didriksonova je bila žena ispred svog vremena jer je bila sjajna košarkašica, teniserka, plivačica, odbojkašica, skakačica u vodu, golf igračica…

No, sledeće olimpijade su imale svoje junakinje. U Londonu 1948. godine bljesnula je Holanđanka Fransina - Fani Blankers Kun osvojivši četri zlatne medalje (u trkama na 100, 200 i 80 metara prepone i 4x100 metara). Na naredne tri olimpijade (1956, 1960. i 1964.) briljirala je do danas neprevaziđena sovjetska gimnastičarka Larisa Latinjina. Najuspešnija olimpijka svih vremena osvojila je 18 medalja - dve zlatne, pet srebrnih i četri bronzane. U Rimu 1960. junakinja je bila američka šprinterka Vilma Rudolf , "Crna gazela" - kako su je zvali, pobedivši u tri trke (100, 200 i štafeta 4x100 metara). Olimpijske igre obeležila je i Čehoslovačka gimnastičarka Vera Časlavska koja je u olimpijskoj karijeri osvojila 11 medalja, sedam zlatnih i četri srebrne. Najuspešnija je bila na Olimpijadi u Meksiko Sitiju 1968. gde je osvojila četri zlatne i dve srebrne medalje. Dalje, u Minhenu 1972. najuspešnije su bile Poljakinja Irena Ševinska i Olga Korbut a u Montrealnu 1976. Rumunka Nađa Komaneči i Nemica Kornelija Ender. Olimpijadu u Seulu 1988. obeležile su američka atletičarka Florans Grifit Džojner i nemačka plivačica Kristin Oto. (6 zlatnih medalja). Olimpijadu u Sidneju 2000. godine obeležila je američka sprinterka Merion Džons. Itd -  dokle bi nas više odvelo nabrajanje...

Konačno da podsetimo da su Olimpijske junakinje s ovih prostora bile i ostale Mateja Svet, Đurđica Bjedov, Mima Jauševac, Branka Batinić, Krištof Katica, Biserka Perman, Marinka Nađ... i naravno Vera Nikolić, Marija Veger, Desanka Pešut, Mirjana Jovović, Jasna Šekarić, Tatjana Petrović, Aranka Binder, Olivera Jevtić, Aleksandra Ivošev, Monika Seleš, Jelelena Janković, Ana Ivanović, Ivana Anđušić, Milica Mandić, Tijana Bogdanović, Ivana Španović, Zorana Arunović… i mnoštvo sjajnih sportistkinja u odbojkaškoj, košarkaškoj, rukometnoj, streljačkoj, tekvondo… Naravno, neke zaslužne smo zaboravili, nenamerno, neka izvinu!
Rečju - žene nisu bile samo značajni akteri minulih olimpijskih igara, već katkad i njihove sveukupne junakinje.

Dve heroine kolektivnog sporta - Marija Veger i Svetlana Kitić
Duga, preduga priča bi bila o svim našim sportistkinjama koje su bile najbolje u zemlji i svetu. Stoga, uz izvinjenje ostalima, samo kratko podsećanje na dve u kolektivnom sportu - košarci i rukometu, za koje će se svi složiti da su neprevaziđene legende našeg i svetskog sporta. : Marija Veger i Svetlana Kitić.
Istorija je zabeležila a nešto stariji ljubitelji košarke znaju da naša ženska košarka nikada nije imala igračicu klase Marije Veger, tako izrazitog strelca, prefinjenog tehničara sposobnog da rešava utakmice, izuzetnog borca i nadasve fer igrača. Da nije u pitanju preterivanje dolepotpisane malenkosti, navodimo samo neke od novinskih naslova koji su se odnosili na nju: "Čudo među koševima", "Majstor skok šuta", "Ženski Korać", "Plavi meteor", "Mis košarke", "Novosadska gazela", "Prva dama svetske košarke", "Najbolji strelac Evrope", "Marija Veličanstvena", "Vila među koševima", "To može samo Vegerova"... Uz briljantnu igru, zašto i to ne reći, bila je i ostala (pre)lepa žena. Osvajala je svuda, ne samo igrom ispod koševa, već i šarmom, lepotom, ženstvenošću...

Foto: kss.rs

Igrala je neobično lako, lepršavo, hladnokrvno i graciozno. Maštovito je driblala, nepogrešivo postizala koševe. Bila je okretna, brza, eksplozivna, elastična, izdržljiva, uporna, trpeljiva, spremna u svakoj situaciji, a iznad i ispred svega efikasna. Teoteričari su, verovatno, na osnovu njene igre košarku definisali kao igru mašte i veštine! Sedamdesetih godina, po internacionalnoj klasi, po ocenama mnogih stručnjaka, bila je ispred svih jugoslovenskih sportista.
Podaci su suvoparni, ali kazuju sve. Više godina bila je najefikasnija košarkašica Jugoslovenske reprezentacije i novosadske Vojvodine. U saveznoj ligi je sedam puta osvajala titulu najboljeg strelca! Braneći 176 puta boje jugoslovenske reprezentacije, na jednom svetskom prvenstvu, četri evropska i na brojnim međunarodnim turnirima, redovno je bila najbolja i najefikasnija.

Na Evropskom prvenstvu u Roterdamu, samo na jednoj utakmici, protiv veoma jakih Bugarki, postigla je 40 koševa, a 1970. na prvenstvenim utakmicama (oba puta protiv Partizana iz Beograda), postigla po 74 poena i postavila nezvanični svetski rekord. U sezoni 1969/70 postavila je i do danas neprevaziđeni rekord prvenstva. Sa 903 poena nadmašila je rekord košarkaša Vladimira Cvetkovića, potvrdivši da je najbolji stralac u istoriji jugoslovenske košarke. Proglašavana je najboljom, najefikasnijom i najlepšom košarkašicom kontinenta!

Tri puta je igrala za reprezentaciju Evrope, treći put bila i njen kapiten. Zahvaljujući, u prvom redu njoj, Vojvodina je dva puta osvajala državno prvenstvo - 1969. i 1970. godine. U 19. godišnjoj sportskoj karijeri postigla je, na zvaničnim utakmicama, oko 25.000 koševa! Dve godine (1973. i 1974.) sa velikim uspehom je igrala za GEAS iz Milana. Po povratku je još neko vreme igrala za Vojvodinu, a posle igračke karijere desetak godina je radila kao trener mlađim uzrastima novosadskih košarkašica. Onda su počeli izvesni zdravstveni problemi sa nogama pa je dokupila staž i otišla u prevremenu penziju.

Svetlana Kitić je, na osnovu glasova u anketi Svetske rukometne federacije 2010. Godine proglašena za najbolju rukometašicu sveta a za najbolju rukometašicu sveta svih vremena, nakon što ju je Svetska rukometna federacija 1988. godine već proglasila najboljom rukometašicom sveta!

Rođena je 1960. godine u Tuzli. Igrala je, na poziciji beka, za Jedinstvo iz Tuzle i beogradski Radnički. Sa Radničkim je 1980. i 1984. osvojila Kup evropskih šampiona. Između 1980. i 1985. je sa Radničkim igrala u svim finalima u kojima je Radnički učestvovao, a 1986. sa Radničkim je osvojila i Kup pobednika kupova.
Sa ženskom rukometnom reprezentacijom Jugoslavije učestvovala je na dvema olimpijskim igrama - 1980. u Moskvi gde je osvojena srebrna medalja (odigrala svih pet utakmica i dala 29 golova) i 1984. u Los Anđelesu gde je osvojena zlatna medalja (odigrala svih pet utakmica i dala 22 pogotka). Aktivnu igračku karijeru je okončala 2006. godine u svojoj 46. godini života u redovima Jedinstva iz Tuzle.

Tri heroine induvidualnog sporta: Monika Seleš, Jelena Janković i Ana Ivanović
 

Monika Seleš je rođena 1973. godine. Za vreme svoje karijere (od 1989-2003) osvojila je 9 grend slem turnira. Najmlađa je teniserka koja je osvojila Rolan Garos. Bila je dominantna teniserka 1991. i 1992, ali se morala povući iz tenisa 1993. godine, zbog povrede koju je dobila na turniru u Hamburgu kada ju je gledalac iz publike ubo nožem.

Autor: https://www.flickr.com/photos/madmarlin_/ -https://www.flickr.com/photos/madmarlin_/4870819106/, CC BY 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=11795247

Tenisu se vratila 1995, ali nije uspela doći do uspeha kojeg je imala početkom 1990ih. Selešova se tenisom počela baviti od šeste godine. Trener joj je bio otac Karolj. Godine 1985, sa samo 11 godina, osvojila je prestižni turnir Orandž boul u Majamiju, SAD. Pritom ju je zapazio poznati teniski trener Nik Boleteri. Sledeće godine, porodica Seleš se seli iz Jugoslavije u SAD, gde Monika kreće u tenisku akademiju Nika Boleterija, u kojoj je trenirala dve godine.

Profesionalni tenis je počela da igra 1988, sa 14 godina. Naredne godine je krenula njena puna profesionalna karijera na WTA turnirima kada je osvojila Hjuston u maju 1989. godine pobedivši Kris Evert u finalu. Mesec dana kasnije, Selešova je stigla do polufinala Otvorenog prvenstva Francuske, kada je izgubila od tadašnje najbolje teniserke, Štefi Graf. Monika je svoju prvu sezonu završila na mestu broj 6. na WTA listi.
Sa jakim forhendom i bekhendom, kao i jakim riternom, Selešova je po mnogima prva "power player" teniserka u ženskom tenisu. Takođe je poznata po glasnom stenjanju prilikom udara lopte, pa su se neke teniserke žalile na glasnoću, a sudije su je upozoravale da bude malo tiša.
​Njen prvi grend slem turnir bio je Otvoreno prvenstvo Francuske 1990, gde se u finalu suočila sa Štefi Graf. Selešova je spasila 4 vezane set lopte u taj-brejku prvog seta, koji je osvojila sa 8-6, i uspela da dobije meč u dva seta (7-6, 6-4). Osvojivši turnir, postala je najmlađa teniserka koja je osvojila Otvoreno prvenstvo Francuske sa samo 16 i po godina.

Godine 1991. Selešova je imala dominantan položaj u ženskom tenisu. Sezonu je počela pobedom na Otvorenom prvenstvu Australije u januaru, pobedivši Janu Novotnu u finalu. Dva meseca kasnije, 11. marta, preuzela je mesto broj 1 na WTA listi od Štefi Graf. Uspešno je odbranila titulu na Otvorenom prvenstvu Francuske, pobedivši tada najmlađu takmičarku Aranču Sančez Vikario u finalu.
​Posle Francuske nije igrala na Vimbldonu, kada je pauzirala šest nedelja zbog istegnuća lista na donjem delu noge. Posle pauze se pojavila na Otvorenom prvenstvu Amerike gde je pobedila Martinu Navratilovu u finalu, učvršćujući svoje mesto prve teniserke sveta. Iste godine je sa Goranom Prpićem osvojila Hopman kup za Jugoslaviju.
Sledeća, 1992. godina je takođe protekla dominacijom Selešove u ženskom tenisu. Uspešno je odbranila grend slem turnire u Australiji, Francuskoj i Americi. Do finala na Vimbldonu je došla, ali nije mogla prekinuti dominaciju Štefi Graf na travnatim terenima, izgubivši 6:2, 6:1.

U periodu od januara 1991. do februara 1993, Selešova je osvojila 22 turnira i došla do 33 finala od 34 turnira u kojima je igrala. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza (92,9% pobeda), uključujući i 55/1 na grend slem turnirima. U širem kontekstu, od početka profesionalne karijere, 1989. do kraja 1992. imala je 231 pobeda i 25 poraza (90,2% pobeda) i 30 titula na turnirima. Jedino je Kris Evert imala bolji postotak pobeda (91,1% od 1971. do 1974) i 34 turnira. Ipak, Selešova nije uspela da održi taj uspeh do kraja svoje karijere. U 1993. godinu Selešova je snažno ušla. U januaru je treći put zaredom osvojila otvoreno prvenstvo Australije pobedivši Štefi Graf.

Ipak, sve će se promeniti u incidentu koji je šokirao svet tenisa 30. aprila 1993. U četvrtfinalu, u meču između Seleš i Magdalene Malejeve, na turniru u Hamburgu, 38-godišnji gledalac, Ginter Parhe, opsesivni obožavalac Štefi Graf, nožem je gađao Moniku Seleš u kičmu, između lopatica. Ubrzo je odvedena u bolnicu. Fizički, Monika se oporavila za nekoliko nedelja, ali napad je ostavio veće, psihološke posledice. Profesionalnom tenisu se nije vratila sledeće dve godine.
Selešova se vratila profesionalnom tenisu u avgustu 1995. i osvojila prvi povratnički turnir, Otvoreno prvenstvo Kanade. Mnogi su mislili da će moći da vrati dominaciju u tenisu, kakvu je imala na početku svoje profesionalne karijere. Istog meseca je došla do finala Otvorenog prvenstva Amerike, kada je izgubila od Štefi Graf rezultatom 7:6, 0:6, 6:3.
​U januaru 1996, Selešova je još jednom osvojila Otvoreno prvenstvo Australije, ali ovo će joj biti i poslednja grend slem titula. Postavši državljanin SAD, Selešova je pomogla američkom timu da osvoje Fed kup 1996. i 2000. godine. Takođe je osvojila bronzu na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Osvojivši 53 turnira do 2003, Selešova je morala da napusti profesionalni tenis zbog povrede noge.

Jelena Janković (1985) rodjena je u Beogradu i od avgusta 2008. godine provela je 18 nedelja na prvom mestu WTA teniske rang liste. Tenisom je počela da se bavi sa devet godina. Prvo je počela da trenira u teniskom klubu Crvena zvezda, a nedugo nakon toga (sa 12 godina) otišla je na tenisku akademiju Nika Boletijerija.

Kao junior osvojila je Australian Open 2001. godine, a najveći uspeh kao profi teniserka joj je bilo finale US Opena 2008. godine kada je nažalost poražena od Serene Vilijams posle velike borbe. Na prvo meto WTA liste dospela je 11. avgusta 2008. godine.
Dostigla je polufinala Otvorenog prvenstva Australije (2008), Otvorenog prvenstva Francuske (2007, 2008, 2010.) i Otvorenog prvenstva SAD (2006), kao i finale istog turnira (2008), u kom je izgubila od Serene Vilijams. Zajedno s Britancem Džemijem Marijem osvojila je Vimbldon 2007. U konkurenciji mešovitih parova. Osvojila je i 7 turnira iz najviše kategorije.

Igračica je sa najviše ostvarenih pobeda u reprezentaciji Srbije, sa kojom je došla do finala Fed kupa 2012. godine. Najviše (8) puta je završavala sezonu kao najbolja srpska teniserka.

 Mada u svojoj karijeri nije osvojila ni jedan Grend slem turnir u singlu, poznata je kao jedna od najkonstantnijih igračica, jer je među 10 najboljih na WTA liste neprekidno bila više od četiri godine.

Ana Ivanović rođena je 1987. godine u Beogradu. U profesionalnoj karijeri (2002-2016) je osvojila petnaest WTA turnira, uključujući i jedan grend slem turnir, Rolan Garos 2008, pobedivši u finalu Dinaru Safinu. Već plasmanom u finale tog takmičenja postala je prva teniserka na WTA listi, na kojoj je provela 12 sedmica. Dospela je do još dva grend slem finala, na Rolan Garosu 2007. i na Otvorenom prvenstvu Australije 2008. Takođe, na Vimbldonu je igrala u polufinalu 2007, dok joj je najbolji rezultat na Otvorenom prvenstvu SAD četvrtfinale 2012. godine.

By Carine06 from UK - Ana Ivanovic, CC BY-SA 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=53078416

Osvojila je tri turnira prve kategorije: Berlin, Montreal i Indijan Vels. Godine 2010. i 2011. osvaja poslednji turnir u sezoni, takozvani utešni masters WTA turnir šampiona na ostrvu Baliju. Sa saigračicama iz reprezentacije je došla do finala Fed kupa 2012. godine. Učestvovala je i na Letnjim olimpijskim igrama u Londonu. Takođe bila je i finalistkinja Hopman kupa 2013, a partner joj je bio Novak Đoković. Ana Ivanović je nacionalni ambasador UNICEF-a za Srbiju i nosilac Ordena Karađorđeve zvezde trećeg reda.

Piše:  Dragan PEJIĆ, diplomirani žurnalista, Novi Sad