Foto: pixabay.com

Višemesečni protesti po gradovima Srbije pod parolom "protiv nasilja" odnose se univerzalo na sve, od sedmice do sedmice na pojedini segment našeg društvenog života. Sport još nije došao na red da bude jedna od udarnih tema, ali ne znači da neće. Jer, ruku na srce, više je nego jasno da ga je bilo, ima i verovatno biće i dalje.

Nećemo se u ovom tekstu baviti slučajevima nasilja u sportu Srbije. Naša ambicija je nešto veća - da pokušamo sociološki sagledati uzroke i posledice ove fenomenogojije.

Jer, opštepoznato je da je sport ogledalo društvenih i političkih tokova i reakcija na njih. Stadioni i sportske dvorane su postale rezervat za politizaciju, a nasilje koje se iskazuje, nije ni malo veće od onoga u društvu, samo je vidljivije. To je ogoljena priča o razorenom društvu i posledicama dugogodišnje društvene marginalizacije i inferiornosti mladih koji čine najveći deo ekstremne navijačne populacije! Vandalizam navijača, bio on na tribinama ili ulici, je ustvari konflikt pozadine: to je nasilje zbog opšteg siromaštva većine, praznine života, bespomoćnosti, beznađa... ali i primitivnog politikanstva, svađa, raskola, netrpeljivosti...

Budući da je u naš svakodnevni život već odavno, naravno i u sport, prodrlo nasilje, nije slučajno što pojedini istraživači govore o "nasilju svakodnevnice". Sport je sastavni deo našeg svakodnevlja i gotovo je logičan zaključak da ni on nije imun od agresivnosti i nasilja koji podstiču masovne psihoze. Primera kod nas, ne samo u poslednje vreme no kontinuirano u dužem periodu - na žalost, ima previše. Ambicija ovog teksta nije analiziranje pojedinačnih slučajeva koje je dnevna štampa već potpuno izraubovala, već uzročno-posledično, dakle sociološko-psihološko-politikološko sagledavanje ove pojave, mogli bi sada već reći - fenomena današnjice. Fenomen je tim aktuelniji što će, na žalost i najverovatnije potrajati, jer nemoć da probleme reše su iskazali mnogi, uključujući čak i aktuelne političare, koji su u više navrata osuđivali ali ne i zaustavili tu pojavu!

Suština i smisao sporta

Agresivnost, ona konstruktivna poželjna je, bez čega nema života. Ona služi da čovek preživi, istovremeno da stvara, kreira, da se brani, da se bori i prilagođava izazovu vremena. Međutim, onog trenutka kada ta agresivnost nije konstruktivna i pređe u destrukciju, odnosno nanošenje zla i šteti drugima u tom slučaju se može govoriti o femomenu današnjice.

Dr. Dragan Koković - foto: lična arhiva

U mnoštvu ciljeva bavljenja sportom - karijera, slava, samouvažavanje, zdravlje, konkurencija, bogaćenje ljudske prirode... pobeda je ipak najvažniji cilj. Publika je očekuje, društvo takođe. Autor postaje glavni, uz trenera koji priprema pobedu, koja je, u hijerarhiji prestiža, tako potrebna svakom društvu. Pobeda se ne kuje samo na stadionu, među sportistima, nego i u kabinetima rukovodilaca, hotelima gde se vrše pritisci na sudije, u okrilju biznisa koji odlučuje na čijim će se pobedama i porazima zgrnuti silan novac. Sve ove pojave vode u defektna i devijantna stanja, antihumanost, socijalnost, amoralnost i destruktivnost savremenog profesionalnog i vrhunskog sporta, rekao nam je dr. Dragan Koković, sociolog Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je objavio više knjiga na temu fenomenologija soprta, nasilja u sportu i sl.

U naš svakodnevni život prodrlo je nasilje. Zastrašujuća agresivnost, nasilje i nacionalna megalomanija zapljuskoju i sportska borilišta. Profesionalni sport ima malo veze sa poštenom igrom. On je usko povezan sa biznisom, mafijom... bolje reći - mržnjom, zavišću, prestižom, nepoštovanjem pravila i sadističkim uživanjem u nasilju, drugim rečima, to je rat bez pucanja ili rat prijateljskim sredstvima. Nije slučajno što pojedini istraživači govore o "nasilju svakodnevnice". Sport je sastavni deo našeg svakodnevlja i gotovo je logičan zaključak da ni on nije imun od agresivnosti i nasilja koji podstiču masovne psihoze.

U svojoj biti, po svojim mogućnostima, sport je najšira osnova međuljudskog druženja, igra i sport oblici su univerzalne ljudske konkurencije koja daje mogućnost da se uobliči i iskaže ljudska priroda.

Ovu univerzalnost sporta kao autentičnog međuljudskog odnosa profesionalni sport je uveliko degradirao i deformisao time što je stvarni susret, međuljudski kontakt, pretvorio u "borbu", dva protivnika, vrlo često i neprijatelja. Rezultati se često postižu na račun gubljenja ljudskog identiteta. Setite se samo drona na jednoj fudbalskoj utakmici u Beogradu, i njega su Albanci smislili i upotrebili ne bi li ostvarili svoj sportski cilj.

Prevelika zaokupljenost problemom stvara napetost, što dovodi do toga da profesionalni sport često gubi elemente igračkog, a ponekad čak nema nikakve veze sa autentičnom igrom, jer se usko vezuje za zavist, mržnju, nepoštovanje pravila, nasilje itd. To su, uostalom i najuočljiviji poremećaji vrednosti  u sportu.

Društveni sistem presudno utiče na sport, njegovu suštinu, karakter, organizacionu strukturu itd. Nasilje je takođe proizvod određenog društva. Društvo često propoveda nenasilje, a istovremeno stvara sve pogodnije uslove u kojima nasilje postaje privlačno velikim segmentima stanovništva. Problem nasilja, dakle, nije u stadionu ili sportskoj dvorani, već u egzistencijalnoj situaciji, sa svim komplikovanim društvenim odnosima.

Koji su osnovni motivi koji podstiču nasilje u sportu - objašnjava Koković:

- U uslovima prenaglašenih rivalstava, hipertrofiranih sistema takmičenja, sport je postao najprijemčljiviji za sve moguće eskalacije isključivosti, otvorene mržnje u obliku šovinizma, nacionalizma i naleta mračnih strasti. Život gomile počinje intenzivno pulsirati jer ona biva ponesena opštim grubljim osećanjima, pobudama i emocijama... Istovremeno, gomila spremnije ispoljava osećanja u kojima ima manje razumevanja i obzira prema drugima nego što bi to učinio pojedinac koji ne bi bio pod pritiskom i uticajem gomile...

Pobeda se pretvara ne samo u najvažniju već jedinu stvar koja postoji u sportu. Da bi se pobedilo po svaku cenu, vodi se borba na život i smrt, iz čega nije isključeno nasilje. Svako je svakome ne samo mogući takmac nego i neprijatelj. Da bi nešto stvorio, moraš nekoga razoriti. Putem sporta se, dakle, obavljaju društveni, ekonomski i politički poslovi: pobeda, poraz, napad, odbrana, otpor, rasturanje i razbijanje protivnika, bacanje na kolena itd. Ako je pobeda jedina stvarna vrednost, onda poraženi nema vrednosti. Teško društvu koje nema mesta za poražene: teško većini! Ako društvo nema milosti prema onima koji su na dnu i onima koji ispadaju iz trke, proizvodiće depresivna i defektna stanja iz kojih izrastaju nasilje i agresija - kaže Koković.

Umesto definicije

- Živimo u vremenu u kojem fenomen nasilja postaje simbol društva, dobija svojevrsni ritualni značaj, i nažalost na neki način postaje sastavni deo života i filozofije, pre svega, mladih ljudi. Svakodnevno smo šokirani primerima nasilja sa izuzetno ozbiljnim i neretko tragičnim posledicama, bez obzira da li se radi o nasilju izazvanom kriminalnim pobudama, vršnjačkom nasilju, porodičnom nasilju ili onom koje se dešava u sportu i oko sporta.

 Zajednički zaključak mnogih naučnih istraživanja nasilja i nasilja u sportu govori da je eskalacija nasilja u porastu u posljednjoj deceniji i da postaje jedan od osnovnih i primarnih problema svakog društva. Nasilje kao najjača neverbalna komunikacija ima bezbrojne vertikalne oblike pojavljivanja i kao takvo na neki način prisutno je svuda oko nas u nekom svom obliku. U sportu je uobičajeno da se neprijateljska i agresivna ponašanja nazivaju nasiljem, pa se tako govori o nasilju gledalaca, nasilju na terenu (nasilnički postupci tokom igre, međusobni verbalni ili fizički sukobi igrača), nasilju roditelja ili trenera nad decom sportistima, nasilju nad sportskim sudijama, nasilju nad sportskim novinarima itd. Međutim, ono šta posebno zabrinjava je takozvano tiho nasilje, u uslovima kada sport postaje profitabilni biznis u svetu i postaje snažan instrument političke manipulacije, naročito velikih ekonomskih sila. Treba imati u vidu da svi subjekti nasilja u jednom trenutku mogu biti akteri, a u drugom žrtve nasilja. Te uloge se menjaju u zavisnosti od konteksta, situacijonih uticaja, faktora ličnosti, dešavanja na terenu i van njega, toka svakog konkretnog trenažnog ili takmičarskog procesa, itd. Iako je u svetu problem nasilja u sportu odavno u žiži interesovanja najšire društvene javnosti kao i stručnjaka u sportu, pre svega tu se misli na sociologe, filozofe, pedagoge, psihologe itd., naši mediji, političari, stručna i naučna javnost, tek devedesetih godina prošlog veka, postaju "ozbiljno" zabrinuti zbog ove sve vidljivije "tamne strane sporta" i činjenice da ona nije vezana samo za huliganizam sportskih navijača, već i brojne druge, suptilnije, manje vidljive, ali ne i manje ozbiljne oblike nasilja koji skoro legitmno egzistiraju u sportskim sredinama. Sama činjenica da naše društvo ne sankcioniše u dovoljnoj meri takva i slična nasilna ponašanja u sportu i oko njega navodi na zaključak da ih ono svesno ili ne, nažalost pomaže i stimuliše u njegovom daljem razvoju, iako je sam čin bilo kog oblika nasilja kriminalni akt koji je kažnjiv prema utvrđenim zakonskim propisima. Svako bolje organizovano društvo koje se nađe pred ovakvim problemom trebalo bi da mu priđe sa velikom dozom odgovornosti, a ne da pred njim zatvara oči kako ovakav problem ne bi uzeo preveliki zamah i trajno ukaljao sve one pozitivne stvari koje je sport doneo našem društvu - kaže  Prof. dr. Ivan Anastasovski.

Ogledalo stvarnosti

Učestale tuče na sportskim terenima i sportskih grupa izvan stadiona i dvorana deo su naše agresivne i trivijalne svakodnevnice. Agresija i košmarna “bezrazložnost” osvojile su gotovo sve kutke čovekove egzistencije. Kriza je stigla i do sportske igre koja bi trebalo da bude ventil pražnjenja potisnute i "blokirane" energije i odgovor na induvidualnu i socijalnu frustraciju. Navijači se međutim nekritički, do fanatizma poistovećuju sa ekipom čije su pristalice. Takvo navijanje nikome nije potrebno, a ponajmanje ekipama koji od toga imaju samo štetu.

Zastrašujuća agresivnost, nasilje je do te mere uzelo maha da više ne možemo govoriti samo o trenutnom besu publike, specifičnom agregatu koji je okupljen na jedan trenutak, već se o svemu mora govoriti u širem kontekstu, kao svojevrsnom društvenom besu, agresivnosti koja karakteriše naše vreme o ponašanje društvu najznačajnijih - mladih.

Sociolozi su već odavno konstatovali da u uslovima prenaglašenih rivalstava, hipertrofiranih sistema takmičenja, sport postaje najprijemčljiviji za sve moguće eskalacije isključivosti, otvorene mržnje u obliku šovinizma, nacionalizma i naleta mračnih strasti. Psiholozi su utvrdili da život gomile počinje intenzivno pulsirati jer ona biva ponesena opštim grubljim osećanjima, pobudama i emocijama... Istovremeno, gomila spremnije ispoljava osećanja u kojima ima manje razumevanja i obzira prema drugima nego što bi to učinio pojedinac koji ne bi bio pod pritiskom i uticajem gomile... Konačno, politikolozi tvrde da su stadioni samo eksperiment "in vivo" onoga što se događa na dnevnom planu, ali i skoro uvek tačna prognoza budućih događaja. Stadion je azil za slobodnije ispoljavanje emocija i političkih raspoloženja, a preko tribina u javnost dopire ono što državni mehanizmi pokušavaju da sateraju u "podzemne tokove". Rečju - sport je ogledalo društvenih tokova i reakcija na njih. To je ogoljena priča o razorenom društvu i posledicama dugogodišnje društvene marginalizacije i inferiornosti mladih koji čine najveći deo ekstremne navijačne populacije! Tuče navijača su konflikt pozadine. U stvari to su tuče zbog praznine života. One ne otkrivaju oholost, nego mnogo više - bespomoćnost.

Nikom, dakle, više nije potrebno objašnjavati da društveni sistem presudno utiče na sport, njegovu suštinu, karakter, organizacionu strukturu itd. Nasilje je takođe proizvod određenog društva. Društvo često propoveda nenasilje, a istovremeno stvara sve pogodnije uslove u kojima nasilje postaje privlačno velikim segmentima stanovništva. Dešavanja u Skupštini, gde pljušte uvrede, svađe, pretnje, katkad i fizički sukobi, onih koje smo izabrali kao najbolje, su takođe dobar pokazatelj trenutnog stanja duha, (ne)tolerancije, i kad nam se tako ponašaju narodni poslanici, šta očekivati od naše bespomoćne omladine - osim destrukcije, agresije i nasilja. Iako mladi, nisu ludi a da ne vide ko, kako i zbog čega se nasilnički ponaša. Ako već preko noći ne mogu se obogatiti, mogu bar to što mogu - negodovati, a za to postoje brojna mesta i načini. Zvižduci, psovke, lomljava i tuče na sportskim priredbama su za to najpogodnije mesto. Zašto?

Zato što su mladi, hteli ne hteli, zaokupirani politikom a zaokupljenost politikom truje sport, koji postaje najbolji katalizator i ogledalo onoga što se u društvu dešava. Stadioni koji su postali mesto patološke mržnje i zanosa, pravi festivali folkornog uzdizanja svoga naroda, i te kako idu u prilog retkim glavama koje su upozoravale da su nam stadioni postali tvrđave nacionalističke euforije i paranoje koja se nikako ne može svesti samo i isključivo na fenomen besa zbog sporta. Uzroci ponašanja publike mnogo su dublji nego što izgledaju na prvi pogled. Opake tendencije ideologizacije u sportu rezultat su dubljih, globalnih podela koje svoju manifestaciju nalaze u sportu, koji postaje prostor za rešavanje društvenih, političkih i vrednosnih poruka. Istina, sport bi nekada mogao biti obrazac našeg jedinstva, ali kako to možemo tražiti samo od sporta kada smo se u svim drugim oblastima života i rada tako drastično podelili?! Sportska nekultura je prisutna, ali na iskrivljenu svest deluje mnoštvo drugih faktora. Na stadionima se okupljaju i oni kojima je sportska priredba zgodna prilika za izlivanje svakojakih strasti, način oslobađanja kompleksa i frustracija koje donosi ovo pakleno doba. Iskazuju se različite nacionalističke strasti, retgogradni izlivi mržnje sa tužnim krajem koji onespokojava mnoge ljude. Igraju se igre oko sporta u kojima su mladi ljudi "taoci krvi i igara". Divljanje i vandalizam u koje su uvučeni čitavi narodi nisu više sporedna pojava. To je opasno i ozbiljno stanje koje je od stadiona napravilo mesto koje registruje i najmanje potrese u određenoj društvenoj stvarnosti. To je cena za nastojanje društva da usmeri masovnu energiju na bezbolan način, što mu se vraća kao bumerang sa umnoženim konfliktima. Nezaposlenost obrazovanih mladih ljudi, njihovo nezadovoljstvo kada je u pitanju perspektiva i mogućnost društvene promocije stvorili su od mladih ljudi pripadnike kontrakulture koji protestuju protiv normi koncvencionalnog društva, a stadion je pogodno sabirno mesto za takve akcje.

Autor teksta Dragan Pejić - foto: lična arhiva

Dakle, agresija se prelila iz života na sportska igrališta i oko njih. Pokazalo se da ne umemo biti za "naše" a da ne budemo protiv onih drugih. Uočljivo je kako mržnja jednih proizvodi mržnju drugih. Dakle kao i na drugim mestima gde se ispoljava neprimerena netrpeljivost jednih protiv drugih samo zato što nisu iz istog "tabora"! Pravila iracionalnog ponašanja, surova agresija i bezizlazna mržnja u sportu, a tamo ima najmanje razloga za to, nije samo prolazna pojava poremećene komunikacije, nego razlog za ozbiljnu zabrinutost. Hoće li to da shvate oni koji bi morali, a pogotovo hoće li se kod nas konačne nešto radikalno uraditi na eliminisanju uzroka - pitanja su bez odgovora. Stručnjaka - sociologa i psihologa, političara a pogotovo nas običnih smrtnika!

Piše: Dragan PEJIĆ, diplomirani politikolog, Novi Sad