Učesnici ovogodišnjeg druženja bivših rukometaša Bečeja: Branislav Milić Bandža, Branislav Kustudić, dr Slobodan Borojević, Brana Ćurčić, Jovan Poučki, Milivoj Mitrović Era, Stojan Bogojević, Laslo Mišurai, Aleksandar Mandić, Radovan Vujović, Imre Gortva, Aleksandar Obrovački, Stevan Tobdžić (stoje s leva na desno), Živko Dražić Žuća i Mile Radović (čuče) foto: Privatna arhiva 

Iako je bečejski rukomet nestao sa velike sportske scene, jer je dva puta doživeo sudbinu gašenja kluba, prvo Bečeja, a onda i Fadipa, o njemu se i danas, istina sa setom, priča. Razumljivo, jer je rukomet, svojevremeno, bio sport „numero uno“ u tada moćnom, industriski razvijenom, Bečeju. Stariji žitelji najveće varoši kraj našeg parčeta Tise i danas pričaju o vremenu kada nedeljom pre podne nikoga nije bilo u gradu, a čula se buka. Prateći buku, stizalo se do dvorišta DTV Partizan, gde su se po šljakastom terenu igrale rukometne utakmice i, uslovno rečeno, tada su svi bili na njoj.

- Da, bila su to neka druga vremena. Rukomet je, po osnivanju kluba 1957. godine, na prečac osvojio mlade, a potom i ostale sugrađane. Iz godine u godinu smo bivali sve bolji i do gašenja kluba 1973. godine, čak, sedam puta igrali kvalifikacije za ulazak u jugoslovensku elitu. Igrali, ali nijedanput nismo uspeli.Najbliži smo bili ulasku 1968. godine, ali su nas u odlučujućoj utakmici sa Rudarom u Pljevljima tako izudarali i, naravno, pobedili, da smo u autobusu do Bečeja povraćali. Meni lično je to ostalo u posebnom sećanju, jer sam tokom priprema napisao diplomski rad i posle kvalifikacija trebalo je da ga branim, ali kada me je profesor video modrog, rekao mi je da dođen u septembru i dogovorimo se u svemu. Tako je i bilo, priseća se Aleksandar Obrovački.

Pre desetak, možda i više godina, na dogovoremom druženju, nekom je palo na pamet da to postane tradicija i od onda se svake godine, tokom leta, bivši rukometaši okupljaju i pričaju o prošlim vremenima. Na druženjuje obično dvadesetak igrača iz raznih perioda igranja.

- Nismo se jednako sećali istih događaja i to je bio razlog da sam predložio da svako od nas napiše svoje viđenje i onda da se napiše knjiga o našem „rukometnom dobu“. Meni je pripalo u tal da obavim nimalo lak, ali izazovan zadatak. Pored sećanja, bilo je neophodno istraživanje. Zahvaljujući podacima koje sam našao u ovdašnjem Istorijskom arhivu iz Bečejskih novina i arhivamanovosadskog „Dnevnika“ i Jugoslovenskog sportskog lista „Sport“ u Beogradu, naravno i razgovorima sa saigračima, uspeo sam da složim brojne kockice mozaika i objavim ih u štampanom izdanju. Sada nam je, mada smo stariji, daleko lakše da pričamo o prošlim vremenima, dodaje Aleksandar Obrovački.

Svedok svojevrsnog „resetovanja“ jednog perioda bečejskog rukometa bio je i Mile Radović, koji ima običaj da kaže kako je on „bio igrač bez kojeg se moglo, ali je uvek trebao“.

- Na naše utakmice su dolazili ljudi koji i nisu mnogo znali o našem sportu, jer je rukomet u to vreme bio, relativno, novi sport, ali ih je privlačio sam događaj na i oko terena. Držala nas je ljubav prema sportu, međusobno prijatejstvo... A onda je ušao novac „u igru“ i polako, ali sigurno, sve pokvario. Međutim, osnova svega, prijateljstvo među igračima se nije poremetilo. Potvrda svega su ova naša druženja u kontinuitetu. Na žalost sve nas je manje i manje, primećuje Mile Radović.

Ali, nisu zaboravljeni oni kojih više nema. Ovogodišnji skup u restoranu „Mali lovac“, nedaleko od mesta gde su vodili nezaboravne bitke, počeo je odavanjem pošte preminulim igračima i trenerima „minutom ćutanja“ i čitanjem njihovih imena: dr Milan Anđelković Ćira, Balog Andraš, Aleksandar Bašić, Ljubiša Bojović, Čedomir Bugarski, Milutin Vasić, Radoslav Zlatan Dorić, Mikloš Erdeg, Ištvan Karačonji, Tibor Kenji, Erne Kister, Nandor Klimo, Ištvan Kristić, Duško Kričković, Mirko Kričković, Pera Lipik, Nikola Majer, Miodrag Malešev Mija, Žika Martinović, Milan Mitrović Ceca, Vitomir Pantić, Radoslav Popović Brka, Aleksandar Radaković, Pavle Radina Paja, Dušan Rodić Šliper, Lazar Stojšić, Stojan Subakov Coja, Đerđ Ferenc...

- Od osnovanja kluba 1957. godine, do njegovog gašenja 1973. godine, 68 igrača je oblačilo dres Bečeja, neko često i mnogo, a neko samo nekoliko puta. Istina je da nas je sve manje, ali zahvaljujući izdatoj monografiji „Autobiografija o nama – RK Bečej“ mnoge nedoumice su o jednom  periodu bečejskog rukometa su otklonjene, zaključuje autor pomenute monografije Aleksandar Obrovački.

Dodajmo da je ovogodišnje druženje okupilo petnaestak legendi bečejskog rukometa i da je sve proteklo u znaku jubileja, 65 godina od osnivanja kluba.