Miodrag Belodedić

Miodrag Belodedić, rumunski fudbaler srpskog porekla dva puta je osvojio Kup evropskih šampiona, sa Steauom 1986.i sa Crvenom zvezdom 1991.godine. Tako je postao treći evropski fudbaler koji je ostvario takav uspeh sa dva različita kluba. U vreme Čaušeskua trpeo je brojne nevolje, zabranjen mu je odlazak u inostranstvo, ali ljubav prema Crvenoj zvezdi bila je od svega jača. Posle „Rumunske revolucije“ stvari su počele da se vraćaju na svoje mesto, Belodedić je mogao da ulazi u Rumuniju, pa se vrhunski fudbaler ponovo ustalio u državnom timu te zemlje.

Biti poseban, čovek mora biti posvećen onome što radi. I da ga usput prati sreća, a on da ne skreće sa svog puta. Upravo to uspeo je Miodrag Belodedić.

Prvo je bio šampion Evrope sa Steauom, isto to ponovio sa Crvenom zvezdom, a oba ta kolektiva u vremenima gvozdene zavese pripadala su socijalističkim zemljama. Tako je ovaj maestro fudbala i sebi i tim klubovima izgradio počasno mesto u istoriji najpopularnijeg sporta celog kontinenta.

Miodrag Belodedić kaže da ga obradovao poziv da razgovara za čitaoce Sportskog žurnala.

„Dok sam bio u Beogradu, uprkos svim obavezama, svakodnevno sam čitao legendarni Sportski žurnal, onako ’od korice do korice’. Lepo sam iznenađen da ste se mene setili. Koristim priliku da pozdravim sve čitaoce i sve navijače toliko drage Crvene zvezde“, započeo je svoju priču Miodrag Belodedić.

Četiri titule prvaka Rumunije, tri nacionalna Kupa, Kup evropskih šampiona, Superkup Evrope. Onda u Rumuniji nisu cvetale ruže, a „Mile“ stiže u Srbiju, odnosno Jugoslaviju. Neki ga nagovaraju da pređe u Partizan, Dragan Džajić ga dovodi u Crvenu zvezdu, ali UEF-a mu uvodi godinu dana pauze, savest nalaže da se kaže – suspenzije, a onda sledi povratak na veliku scenu. U Zvezdi je bio možda i ključni igrač za titulu prvaka kontinenta i sve one uspehe koji su došli, a svaki će da se sjaji za sva vremena.

„Hvala na dugom pamćenju i epitetima. Počeo sam da igram sa 14 godina, brojeći registracije i u Rumuniji sam čovek sa najviše trofeja. Imam i Interkontinentalni kup sa Crvenom zvezdom. Radio sam puno, nisam previše razmišljao. Samo sam radio kao rob. Fudbal, fudbal, fudbal. Uspesi su došli kao rezultat tog mukotrpnog rada“, govori Belodedić.

Kao da mu je draža druga evropska šampionska kruna, ostvarena sa Crvenom zvezdom.

„Morate me razumeti, bio sam jako mlad kada sam sa Steauom osvojio prvu evropsku krunu. Sa Zvezdom je to bilo lepše i sa više slavlja. I publika je bila u velikom broju. Nismo slavili u Steaui kao sa Zvezdom. Sa Zvezdom je bilo onako lepo, prelepo, skoro nestvarno. Svi moji snovi ostvarili su se“, otkriva on.

Igrao je još i u Valensiji, Real Valjadolidu, Viljarealu, u Atlanteu u dalekom Meksiku, pa novi povratak u Bukurešt. Nove titule i trofeji, ukupno šest , te pet uspeha u Kupu. Miodrag Belodedić je čovek uspeha.

„To javnost zna. Nisam razmišljao da li sam čovek uspeha, drugi to pamte. Volim da drugi o meni govore, a ne da se ja hvalim kako imam silne trofeje. Kada sam došao u Jugoslaviju, jedan moj rođak Belodedić došao mi je na Vračar i nagovarao me da pređem u Partizan, došli su ljudi iz Partizana da me angažuju. Ipak, ja sam bio veliki navijač Crvene zvezde. Stigao je Dragan Džajić, brzo i lako sve smo dogovorili, a on je neko kome se mora verovati. Veličina u svakom pogledu. Nisam pogrešio. Sve što je bilo posle tog potpisa dokazuje da nisam pogrešio. Mislim da smo i Zvezda i ja dobili od mog dolaska. Hvala ’Džaji’ za svu podršku“, nastavlja Belodedić.

Imao je 53 nastupa za državni tim Rumunije , postigao je pet godolova. Da nije bilo svih onih peripetija mnogi veruju da bi nanizao brojku do sto.

„Ne smem da žalim. Nisam otišao na SP u Italiju 1990.godine. Zbog toga žalim, ali napustio sam Rumuniju. Nisam igrao tri godine za državni tim, a da je bilo drugačije možda bih stigao blizu brojke od sto nastupa. Ne možete sve postići u životu, treba biti skroman, a ako se ostvari više onda je to dobro. Život je tako namestio, šta da se radi“, nastavlja Belodedić.

Postigao je gol sa penala u finalu KEŠ protiv Olimpika kada je imao  27 godina i 9 dana. Taj gol jedan je od najvažnijih u prebogatoj istoriji beogradskog velikana. Belodedić je ponosan što se i danas čuje sa Draganom Džajićem, trenerom Ljupkom Petrovićem, saigračima...

„Čujem se, da. Pričao sam sa Ljupkom Petrovićem. Imam drugara koji je s njim išao po Africi. Znam da je Ljupko često i u Bugarskoj. Sa Džajom je to često, obično čestitamo jedan drugom Božić, Vaskrs i tako. Čujem se sa ’Dikom’ Stojanovićem, sa Mitrom Mrkelom, sa ’Mazom’ Vasilijevićem, sa Slobom Marovićem, sa Vladanom Lukićem. On mi je bio cimer u Beogradu. Znam za njegove zdravstvene probleme, čuo sam da je sada bolje i od srca mu želim da uspe u potpunosti. Dolazio sam u Srbiju više puta od kako sam prestao sa aktivnim igranjem, a to su uvek susreti sa nekim iz one sjajne generacije“, govori Belodedić.

Koordinator je FS Rumunije sa mlađe selekcije. Možda češće dođe u Srbiju, BiH, Crnu Goru, Makedoniju, Hrvatsku, Sloveniju. Mnogima bi učinio veliko zadovoljstvo: da ga ljudi pozdrave i da mu zahvale što je bio i ostao veliki fudbalski mag i ono što je danas i najteže – čovek!

„Pamtim, dolazio sam sa decom u Sarajevo, pa sam bio i u Istočnom Sarajevu. Mnogo su me poštovali, izvrsno sam se proveo, mnogo mi je lepo bilo. Bio sam sa Zvezdom i u Banja Luci, širom Srbije, po Sloveniji, Makedoniji, po Crnoj Gori, Hrvatskoj. Da mogu, sve bih te gradove zagrlio, posetio. Da razgovaram sa tamošnjim ljudima. Baš je bilo dobra i sreće“, setno će Belodedić.

Hoće li ljudi srednjih godina dočekati da na evropskom fudbalskom nebu ugledaju još jednu iskru Steaue ili Crvene zvezde?

„Teško! Do finala je sada mnogo teže doći. Ovo što je Zvezda uradila, ulazila u grupnu fazu, e to je kao polufinale Lige šampiona. Steaua je imala grdnih problema, sada se tako klub ne zove, više i ne znam kako se zove. Biće teško da ta dva kluba dočepaju se finala. Moja generacija to neće uspeti da doživi“, nije optimista ovaj Rumun srpskog porekla.

Cela priča Miodraga Belodedića, i fudbalska i životna, potvrđuje iskonsko pravilo života: oni koji žive i posebna dela stvaraju – to su oni koji se neprestano bore i nikad ne odustaju od svojih ciljeva.

I Mile Belodedić je svoje tako ostvario...