Foto: Fudbalski savez Srbije, Dušan Tadić

Fudbalska reprezentacija Srbije nije uspela da se direktno plasira na Evropsko prvenstvo-2020.  Na stadionu Crvene zvezde, pred sablasno praznim tribinama je odigrala 2:2 sa Ukrajinom, a ni pobeda nam ništa, osim prestiža, ne bi pomogla, jer je Portugal pobedio Luksemburg u gostima sa 2:0 i uz Ukrajinu direktno izvadio vizu EP. 
Šta je pokazala utakmica sa Ukrajinom? 

Stare boljke i stare reprezentativne navike heterogene selekcije i do kraja nedefinisanog i utemeljenog stila igre. Vidljivo je bilo da nam fali energičnost i emocija, pa nije ni čudo, što je posle utakmice sa Luksemburgom (od pre nekoliko dana) Dušan Tadić ustvrdio, nikog ne osuđujući i okrivljujući, kao ni pisac ovih redova sada, da Srbija igra fudbal koji se davno igrao ili će biti da je to samo kratkotrajni prolazni period što bi svi i voleli. 

Na ovoj (ne)bitnoj utakmici protiv Ukrajine, Dušan Tadić je ponovo pokazao da on ume sa loptom i nogom, isto ono što najbolji košarkaši mogu sa rukom, a ruke su mnogo bliže centralnom nervnom sistemu i po samoj urođenosti i blizini, veštije. Postigao je prvi i namestio drugi gol na samo sebi volšeban način. 

Srbiju u martu očekuju baražne utakmice, ne bi li se, ipak, naknadno, dočepala Evropskog prvenstva, što bi svi istinski  ljubitelji fudbala voleli. Biće, po svoj prilici, izuzetno teško, a možda uz izuzetno nadahnuće i pregnuće i uspemo.

I ova utakmica sa Ukrajinom nam je pokazala da nam je odbrana spora i porozna, da grubo ne kažemo šuplja, kao švajcarski sir. Na 8 odigranih kvalifikacionih utakmica odbrana je primila 17 golova, isto onoliko koliko smo i dali. Trebalo bi restartovati njenu brzinu, ako nije kasno, jer sa brzinom to malo teže ide, pogotovo, jer je ona većim delom urođeno svojstvo. Mart samo što nije. Malo nam je samo jedan Tadić. 

Autor: Svetozar Čiča