Sunce Gorana Lukića,ono fudbalsko, nije svaki put ispoljavalo svetlost. Posle svega, može se reći da je sijalo bojom sudbine. Tek u svom povratku u matični koektiv, Goran Lukić je osetio radost pobednika.

„Kada sam bio u mlađim selekcijama kluba, divio sam se starijim drugarima koji su bili prvi tim. Oni su doneli titulu šampiona BiH, a svi smo se silno radovali. Dečija radost je čista, nevina, istinska. Onda je došlo sumorno vreme, a, tek, sada se stanje popravlja. Mislim da sam igračku reputaciju gradio u Derventi, pa u Slogi. U dresu crveno – belih boja sam uspeo plasirati se u Prvu ligu Republike Srpske, imao lepe trenutke u Doboju“, govori Goran Lukić.

Goran Lukić

I crveno – bele boje bile su sudbina, a dečački snovi vukli su ka crno – belom jatu?

„Dok sam bio mlađi, nastupajući za mlađe selekcije Modriče, maštao sam o crno – belom dresu. Veliki sam navijač Partizana. Nije mi sudbina bila naklonjena da zaigram u Humskoj, već mi je 27 godina. Međutim, preostalo mi je da posećujem taj stadion, da navijam za svoj Partizan, u poslednje vreme sa razlogom i silnom radošću“, govori Goran Lukić.

Za prijatelje „Ce“, danas je autoritet jesenjeg šampiona na drugoligaškom „Zapadu“ Srpske.

„Svi smo mi međusobno veliki prijatelji. To drugarstvo, uz ispravnu klupsku politiku i energiju koju ispoljava predsednik Petar Jelić sa saradnicima doneli su poslednje velike i željene rezultate. Ne treba zaboraviti da smo plasirali se u polufinale Kupa RS. Ko zna, možda stignemo i do finala. Ipak, naš primarni cilj je više nego jasan – Prva liga Republike Srpske! E, sada, konačan cilj je Premijer liga BiH. Malo se kadrovski osvežimo i napred“, nagoveštava Lukić.

Radostan je što je tako. Ponosna je fudbalska Modriča u poslednje vreme. Ta radost raste u beskraj. Ili se samo čini...

„Naša radost, ponos, uzvišenost je ono što smo toliko čestito zaslužili. I drugi su imali svoje planove. Mnogi su hteli da budu na prvoj poziciji. Neki su činili sve da nas sapletu, nisu uspeli. Nikada se kvalitet nije dozvolio sputati, da posivi. Na proleće ćemo,tek, pokazati pravo lice i pobednički sjaj. Čast periodu provedenom u Derventi i u Doboju. Ipak, Modriča je moja kuća, moje sve“, nastavlja Lukić.

U toj kući je mnogo toga što pripada Goranu Lukiću.

„Naravno! Majka mi je sve, najveća podrška uvek bila i na svim poljima. I u studentskim danima mojim, ali i u sportu. Tešila me kada su stizali porazi, čestitala kada sam pobeđivao. Značajna je i podrška oca Slavka, koji fudbal odlično razume. Bio je u svoje vreme golman gradačačke Zvijezde. Sada mi stalnu podršku pružaju i sestra Milena, moj slatki sestrić Aleksa, te devojka Maja. U Modriči su i moji prijatelji. Svi oni obeležili su moj dosadašnji život“, sipaju reči Lukićeve.

Sve se menja i kreće, ljudi pogotovo!

„Moji prijatelji uvek su isti. Davno su se pokazali takvim. Uz porodicu, oni su mi najveća podrška. Zato sam i odlučio da sa njima na poseban način proslavim titulu jeseni. Mogu samo pretpostaviti kako će biti na leto, ako prvi prođemo kroz cilj. Proći ćemo, ne treba imati dilemu. Prvi ćemo kroz cilj proći“, zaključio je svoje kazivanje Goran Lukić, uporna dvadesetdvojka Modričana koja retko kada greši.

Na cilj stižu samo najuporniji...