Trener, gospodin čovek

  Uspevao je Bogić Bogićević, u dugogodišnjoj trenerskoj karijeri, da pobeđuje rivale, pa i predrasude sredina u kojima je radio. Međutim, teška bolest je bila „rival kojeg nije uspeo da nadmudri“. Dokazivao se, sa uspehom, u mnogim sredinama. Sremci ga posebno pamte! Između ostalog, uveo je Donji Srem u Prvu, potom i u Super ligu. Kažu njegove kolege, da je bio „trener starog kova“, pomalo i „fudbalski romantik“. Ukratko, gospodin čovek!

  - Šta drugo reći, nego, „Hvala ti šefe za sve!“ – izjavio je Đorđše Vukobrat, koji je dugi niz godina sarađivao sa Bogijem – Imao sam sreću upoznati ga i raditi s njim dve i po godine u Big Bulu iz Bačinaca i dve sezone u pećinačkom Donjem Sremu. Dobar čovek, dobar trener i veliki gospodin. Kada se radilo – radilo se, kada se šalilo – šalilo se! Znao je kada treba da „spusti loptu“, kako da napravi pozitivnu atmosferu. U timu se uvek znalo šta ko treba da radi. Gde god je radio, ostavio je dobar utisak. Na mene, kao fudbalerea, mnogo je uticao i od njega sam dosta toga naučio. Siguran sam, ako nekada budem radio kao trener, koristiću njegove metode. Jednostavno, tu nema greške! Krivo mi je što nije dobio priliku da vodi Crvenu zvezdu, Partizan ili Vojvodinu. Imao sam mnogo trenera u svojoj igračkoj karijeri, ali mi je Bogi ostao u srcu. Mogu ga slobodno nazvati „fudbalskim ocem“.

  U Donjem Sremu, Bogić Bogićević je bio trener i Milošu Josimovu.

  - Bogija sam poznao pre nego što ćemo i zvanično sarađivati – kaže Miloš Josimov, koji je trenutno u finskom drugoligašu KPV (Kokolan Palo Veikot) – Par puta me je zvao u svoje klubove, ali nikako nisu uspevale da se „slože kockice“. Sve to trenutka kada je preuzeo Donji Srem u Srpskoj ligi. Zatekao me je tada u ne baš reprezentativnom izdanju: manjak samopouzdanja, slaba fizička pripremljenost. Praktično, bio sam pred napuštanjem fudbala. Međutim, verovao je u mene više nego ja sam! Od početka je govori da sam najbolji levi bek u Srbiji i da mogu ozbiljno da se bavim fudbalom. Nekako sam mu verovao. Uvek je znao kako da se postavi prema igraču, šta da kaže u datom momentu: kada da opustri igrača, a kada da ga „zategne“. Naša saradnja je trajala tri godine i od prosečnog srpskoligaškog igrača napravio je ono što je tvrdio od samog početka. Verovao sam mu i svaki savet prihvatao i upijao. Posle rada sa njim nije bilo problema da se prilagodim načinu rada u inostranstvu. Bio je trener starog kova, ali je prihvatao i moderne metode i načina rada. Što se ljudskih osobina tiče bio je pravi laf, šmeker i boem. Bio je vrlo autentičan i umnogome se razlikovao od ostalih trenera. Bio je uvek vrlo iskren i „bez dlake na jeziku“. Znao je pred utakmicu da ispriča neku šalu, kako bi nas opustio. Jednom prilikom, dok smo vežbali defanzivne prekide, par puta sam se izmakao i izbio loptu negom, ne želeći da je udarim glavom. Bogi je prekinuo trening, uz reči :“Udari, bre glavom, i onako ti ne treba za fakultet!“. Neizmerno ga cenim. Ispoštovao me je, između ostalog, i prissutvom na mom venčanju.

  Bogi je bio vrlo zahvalan sagovornik i za medije. Na novinarske telefonske pozive, često u vreme odmora, znao je da odgovori: „Šta se izvinjavaš?  Radiš svoj posao!“.

  Ljubitelju fudbala sada govore: „Ako fudbala ima na onom svetu, Bogi će naći svoje mesto!“

Bogić Bogićević