Mateja Jelić - foto: lična arhiva
Za današnjeg sagovornika imali smo mladog fudbalera FK 21. oktobar, Mateju Jelića (16). U nastavku priloga sledi intervju sa njim.
Kao i sve u životu, počnimo od početka. Kada se kod Vas rodila ljubav prema fudbalu?
"Pa znate kako, volim fudbal od kad znam za sebe. Moj otac mi je preneo ljubav prema igri, zajedno smo igrali fudbal u parku, gledali utakmice..."
Znači već od ranog detinjstva... To je jako lepo čuti. Očito da je Vaš otac verovao i idalje veruje u Vas. Da li se i on možda bavio fudbalom?
"Jeste, svojevremeno. Igrao je u nekoliko klubova u Kragujevcu i malo je falilo da zaigra za Badnjevac, klub koji je u tom trenutku igrao Drugu ligu. Zna dosta o fudbalu i mogu slobodno da kažem da sam najviše naučio od njega."
Baš lepo! Jel' je igrao sličnu poziciju kao i Vi?
"Igrao je centarfora, delimično slično" kroz osmeh odgovara Mateja.
Hajdemo odmah na sledeće pitanje. Kakvi su vaši fudbalski kvaliteti, koje pozicije pokrivate, šta ti je prednosti, a šta mana?
"Od pozicija najviše volim da igram na levom krilu, ali mogu da pokrivam i sve u veznom redu, desno krilo i poziciju levog beka. Trudim se da igram što bolje mogu na kojoj god poziciji i nije mi problem da igram "neprirodne pozicije". Što se tiče fudbalskih kvaliteta, ne volim da pričam mnogo o tome ali ste Vi moj najdraži novinar (smeh). Svakako da to trebaju da vide drugi ali lično bih rekao da me odlikuju: brzina i agilnost, tehnika uz dribling telom i pas. To su stvari na koje se najviše oslanjam. Prednosti su upravo te, što sam uglavnom brži od protivnika i što mogu da trčim dosta (dobra kondicija), mislim da je to jako bitno, a mana ima dosta. Svakako mora da se radi na njima. Neke su fizičke prirode, neke psihičke, dakle u glavi su. Igramo sa seniorima koji su fizički razvijeniji od nas mlađih i moramo da se snalazimo uglavnom brzom igrom i razmišljanjem. Što se tiče moje najveće mane, to je strah, strah od igrača, od lopte, od pokušaja za nečim, to je stvar koju moram da prebrodim jer znam da mogu više."
Kada i gde ste počeli da se bavite fudbalom, koji Vam je bio prvi tim i kakva sećanja Vas vežu za njega?
"Opet se vraćamo na oca. Video je da hoću da igram fudbal i upisao me je u klub svog prijatelja i bivšeg fudbalera Partizana, Borka Marinkovića. Radi se o FK Vašarištu. U Vašarištu sam proveo veliki deo detinjstva, od, recimo, neke šeste do dvanaeste godine. Nisam se naigrao utakmica, što je razumljivo jer stvarno nisam bio dovoljno dobar u poređenju sa drugom decom, ali sam nastavljao uvek. Tamo sam imao sjajne trenere od kojih sam mnogo toga pokupio i koji su znali da prenesu fudbalsko znanje. Tada sam fudbal shvatao samo kao zabavu i igru, pa mi nisu bile jasne taktike, vežbe, neke pripreme za utakmice... Vašarište ne mogu da zaboravim, kako zbog lepih trenutaka i zabave, tako i zbog stvari koje sam naučio upravo tamo."
I onda pauza... Zašto je došlo do toga, koliko je trajala i kako je došlo do ponovnog povratka u fudbal, i to odmah među seniore?
"Dobro pitanje, na koje ni sam nemam odgovor. Svakako da nije bilo zamišljeno da bude tako ali usled moje, moram da kažem neposvećenosti, pa i neozbiljnosti, prestao sam da treniram fudbal. Ne zato što nisam voleo fudbal, igrao sam ga po ceo dan sa drugarima, sa ocem ili čak i sam, nego jednostavno više nisam želeo da treniram. To je naravno moj problem. Ali ljubav prema fudbalu nikad nije prestala, čak i kada su svi od drugara prestali da igraju, ja sam znao da ću da se vratim. Prošle godine sam shvatio da želim opet da igram fudbal, da opet treniram fudbal i da se poboljšam kao igrač. Kada mi je drug (sada i saigrač) Marko Karadžić predložio da počnemo da treniramo u FK 21. oktobru, činilo mi se čudno što bismo igrali sa seniorima, ali u isto vreme i zanimljivo, to jest izazov. U tom trenutku smo imali 16 godina i jasno je bilo da će biti teško. Već pomenuti Marko i moj drug, sada omiljeni saigrač, Vuk Filipović, su me podstakli da se vratim na fudbal."
Prelepa priča. Uopšte Vas ne osporavamo i podržavamo i pauzu, a pogotovo i povratak!
Kakvi su utisci o novom sadašnjem klubu i seniorskom fudbalu? Kakva je atmosfera u svlačionici, da li Vam saigrači pomažu i daju savete kao mladom igraču? Da li mislite da je nekako bolje što ste preskočili kadetske i omladinske selekcije i da ovako dobijate više iskustva? Ipak moram da nagovestim da ste 2008. godište i da idalje imate pravo da nastupate za kadete, što je u nekim timovima još dosta daleko od prvog tima. Imamo primer Hajduka iz Jovanovca koji igra istu ligu (seniori), a imaju i kadete u ozbiljnoj ligi. A od te selekcije svega trojica su dobila priliku u prvom timu na prijateljskim utakmicama ove zime.
"Prvo ću reći da je FK 21. oktobar zaista kao porodica. Nisam očekivao da će atmosfera u svlačionici biti tako dobra. Ovo je tim sačinjen prvo od dobrih momaka, a zatim i dobrih igrača. U timu imamo iskusne igrače koji pomažu u vidu saveta u svakom koraku, bilo na treningu ili utakmici, oni su uvek tu sa nečim što će mi pomoći da postanem bolji. Moram da napomenem da se saigrači uopšte ne ljute na nas kada napravimo greške, niti nam kažu išta u tom smeru, uglavnom kažu šta bismo trebali da uradimo u toj situaciji i mislim da mi to dosta pomaže oko samopouzdanja. Jako sam zahvalan na tome."
U tom trenutku Mateji stiže poruka koju je uz smeh naglas pročitao "Trener Đole (Đorđe Varagić). Trening sutra sreda, skup u 16:15, trening počinje u 16:30." Nastavio je:
"Da li mislim da je dobro što sam preskočio mlađe kategorije - i da i ne. Mislim da bi bilo i prednosti i mana da igram sa svojim vršnjacima, ali da je sa fudbalske strane za mene kao igrača bolje što sam ovde. U fudbalu sa seniorima je fudbal brži, teži ali i kvalitetniji. Bilo je jako teško kada sam stigao. Nisam mogao da ispratim ritam na treningu, ali je već sada bolje, nakon par meseci u klubu. Mislim da stičemo iskustvo koje će biti dragoceno i da ću da sazrim u tom fudbalskom smislu mnogo pre vršnjaka. To što ste rekli za ekipu Hajduka, isto razumem, takmiče se i žele rezultate, sa druge strane naš tim ostvaruje rezultate uz razvoj mladih igrača. U svakom slučaju, znam da sam na pravom mestu, jer ovde napredujem, posle svakog treninga sam bolji i imam veću želju za igrom. Za to su zaslužni naš trener, predsednik kluba i saigrači."
Jel imate neke zanimljive anegdote iz tima za ovih dva ipo meseca od kad ste se priključili timu u zimskim pripremama?
"Pa znate kako, sa njima je uvek zabavno. Ne mogu da se setim neke zanimljive anegdote iz svlačionice, ali možda nisu ni potrebne, jer je svaki trening toliko zabavan da je kao anegdota sam za sebe. Ipak, u sećanju mi ostaje gol za 21., za sad prvi i jedini. To neću da zaboravim nikad jer sam se konačno posle mnogo mnogo vremena osetio kao deo tima!"
To je upravo sledeće pitanje! Kakav je osećaj kada klinac od 16 godina postigne gol na svom seniorskom debiju protiv izuzetno jake ekipe i tako direktno utiče na rezultat (iako je prijateljska utakmica)?
"Lepo ste se informisali (smeh). Osećaj je stvarno neverovatan, sećam se da sam pre utakmice bio uplašen od toga da ću možda odigrati loše, ali kada me je trener uveo u igru, rekao mi je da igram svoju igru, bez pritiska i straha, što mi je sigurno pomoglo. Ako se dobro sećam, ušao sam možda 25 minuta pred kraj utakmice, gubili smo 0:1. Eto imao sam sreću da je lopta stigla do mene, onda sam smireno završio, što nisam očekivao od sebe, već sam rekao da igram sa strahom... Ali osećaj kada sam video da je lopta ušla u gol, reči ne mogu da opišu. Jeste prijateljska utakmica i rezultatski je nebitna, ali u tom trenutku mi je to toliko značilo. Uz sve to tu su saigrači koji su mi nasmejani čestitali, drugari koji su bili na tribinama, video sam da je i treneru bilo drago."
Kako su protekle zimske pripreme, ima li razlike između početka i sada i da li ste spremni za prvenstvo?
"Zimske pripreme su, ja bih rekao, prošle odlično. Počeli smo da treniramo pre mnogih ekipa, i vidim da se isplatilo, vidim po sebi. Ima razlike u fizičkoj spremi, naravno. Da, spreman sam za nastavak sezone. Naravno, jasno mi je da se klub bori za što višu poziciju na tabeli i da će juriti rezultat, i jasno mi je da neću mnogo igrati, ali sigurno da je tako bolje jer trener zna šta je najbolje za nas. Videćemo šta nosi nastavak sezone..."
I poslednje pitanje. Jel' ste imali (i dalje imate) neke fudbalske idole na koje se ugledate i težite ka njihovom načinu igranja?
"Uzor u svemu, pa tako i u fudbalu, mi je uvek bio otac. Kao što rekoh dosta sam naučio od njega. Imam i omiljenog fudbalera, to je naravno Mesi. Oduvek mi se sviđalo kako se oslanja na taj dribling, varku telom i talenat, i mogu reći da bih voleo da igram kao on."
Hvala puno na izdvojenom vremenu i beskrajno sam Vam zahvalan jer ste prvi igrač kojeg sam intervjuisao. Nadam se i verujem da ćete napraviti veliku fudbalsku karijeru i da ćete se setiti ovog intervjua i pomenuti me kada budete bili profesionalac!
"Nema na čemu, hvala i vama" odgovorio je Mateja i tako završio svoj prvi intervju u životu.
Prikaži manje
Učitavanje...