Krajem februara Luka Stojanović je potpisao ugovor sa članom MLS lige Čikagom, na dve plus jednu godinu. Na taj način je rođeni Beograđanin postao drugi igrač Čukaričkog „preko Bare“, posle legendarnog Predraga Prekija Radosavljevića.

Pandemija virusa Kovid-19 prekinula je između ostalog i sve sportske manifestacije u SAD-u, pa i one fudbalske. Iako je u Čikagu već četiri i po meseca, Stojanović još nije imao priliku da zaigra za svoj novi tim.

- Uskoro ćemo i mi na teren. Fudbal je prvi sport koji će biti igran na teritoriji Sjedinjenih Američkih država posle pandemije virusa. Trenutno sam sa timom u Diznilendu, gde je 8. jula počeo turnir pod nazivom „MLS se vraća“, a trajaće sve do 11. avgusta, kad je na programu veliko finale. Naravno, mečevi će biti igrani bez prisustva publike, ali već sam imao prilike da se uverim da su sjajno marketinški i medijski ispraćeni, što je uostalom i slučaj sa svim sportovima u Americi – kazao je Luka Stojanović, jedno od najvećih pojačanja Čikaga.

Istakao je bivši igrač Partizana, Sportinga, Apolona, Muskrona, Antverpena i Čukaričkog, da sa novim timom ima velike ambicije.

- Turnir će biti igran sa šest grupa po četiri ekipe. Plasman u osminu finala ostvariće po dve najbolje iz svake grupe i još četiri najbolje trećeplasirane, a potom sledi eliminaciona faza. Naš prvobitni cilj je da prođemo grupu, u kojoj su još aktuelni prvak Sijetl, Vankuver i San Hoze. Prvi meč igraćemo u utorak baš protiv Sijelta.

U Diznilendu su trenutno i NBA timovi, koji će takođe igrati turnir na istom mestu, ali nešto kasnije posle MLS-a. Stojanović je objasnio kakvi su uslovi i kojih sve mera moraju da se pridržavaju igrači i timovi.

- Fudbaleri su u jednom, a košarkaši u drugom hotelu. Što se našeg hotela tiče, svakoj ekipi „pripada“ po jedan sprat, skoro da nemamo dodira sa ostalim timovima. Naravno, svaki tim ima restoran na svom spratu, a srećemo se eventualno u holu i liftovima. Obavezne su zaštitine maske, sve do izlaska na teren, uvek su pri ruci dezinfekciona sredstva... Inače, do terena idemo u dva autobusa, da bi i tu mogla da bude ispoštovana fizička distanca između dvoje ljudi. A kad se stigne na trening, onda je sve normalno, ipak je nemoguće igrati fudbal sa distancom – nasmejao se Stojanović, koji je još dodao:

- Prvobitno je trebalo da na ovom turniru učestvuje 26 timova, ali su Nešvil i Dalas imali nekoliko igrača pozitivnih na virus, pa su morali da odustanu. Ovde se testiramo na svaka dva dana, za sada nije bilo problema, nadam se da će tako i ostati.

Luka još nije imao priliku da nastupi za svoj tim, ali je na osnovu treninga i prvih mečeva koji su igrani na turniru u Diznilendu stekao utisak da se fudbal u SAD ipak razlikuje od evropskog.

- Za sad su bile igrane samo dve utakmice. Čini mi se da je ritam nešto sporiji, ali mislim da je to uslovljeno dugom pauzom. Inače, igra se oštrije nego kod nas, sa dosta grubljih prekršaja, ali se igra i prilično brzo. Mislim da je fudbal ovde na odličnom nivou.

Luka je objasnio i da svaki tim ima nekoliko zvezda, a da to možda nije slučaj samo u njegovom Čikagu.

- Nema tu mnogo filozofije, najveće zvezde tima su uglavnom trojica najplaćenijih. Tako da su trenutno u MLS-u Čičarito, Karlos Vela, Nani i mnogi drugi, a od trenera još veća imena, Frank De Bur, Jap Stam, Tijeri Anri, Matijas Almeida i drugi. Kod nas je tim pravljen malo drugačije, cilj je bio da budemo ujednačena ekipa, sa igračima koji imaju kvalitet da u svakom trenutku nešto učine na terenu. Ako već treba nekoga da izdvojim, kod nas je najveća zvezda Slovenac Robert Berić, a tu je i Boris Sekulić, momak rođen u Beogradu, koji je kasnije uzeo slovačko državljanstvo, a igrao je i za njihovu reprezentaciju. Inače, ovde se ugovori potpisuju sa ligom, a ne sa klubom, tako da su igrači na taj način maksimalno zaštićeni.

Čikago je poznao kao „srpski grad“, a Stojanović je istakao da se to oseća na svakom koraku.

- Mnogo je naših ljudi u Čikagu, ovo je bukvalno „mali Beograd“. Mnogo je naših kafića, restorana... Nadam se da će srpska dijaspora dolaziti na stadion i bodriti naš klub, a prisustvo naših zemljaka bi i za mene bio motiv više. Ovde su Veljko Paunović i njegov stručni štab, koji su bili dugo u klubu, ostavili sjajan utisak. Na nama je da pokušamo da sa novim trenerom i direktorima podignemo lestvicu i da budemo konstantniji.

Iako je za Čukarički odigrao samo polusezonu, Luka Stojanović je u Super ligi bio najbolji strelac tima, zajedno sa Slobodanom Tedićem, obojica su postgili po devet golova. I ne samo to, gol Stojanovića u duelu protiv Crvene zvezde na stadionu „Rajko Mitić“ proglašen je golom godine u domaćem prvenstvu.

- Generalno, svih deset golova koji su ušli u najuži izbor su prelepi. Zaista mi je drago i veliko mi zadovoljstvo čini da je baš moj pogodak proglašen najlepšim. Zahvalio bih se svim trenerima koji su glasali, takođe i navijačima i pratiocima zvaničnog naloga Fudbalskog saveza Srbije na Instagramu. Već sam kazao da mi je taj gol obeležio dosadašnji tok karijere. Trudiću se da tako nešto učinim i u dresu Čikaga, ali iskreno biće veoma teško da neki gol bude u rangu ovoga – iskren je Luka Stojanović.

U najužem izboru za gol godine, pored pogotka Stojanovića, bila su još i remek dela Saše Zdjelara (Partizan), Matea Garsije (Crvena zvezda), Nikole Drinčića (Vojvodina) i Nikole Kuveljića (Javor).

- Već sam kazao da su svi golovi prelepi, ako bih od ta četiri morao neki da izdvojim, odlučio bih se za Drinčićev. Svake sezone gledamo neku njegovu „lepoticu“, da li iz slobodnog udarca, da li iz velike udaljenosti, tako je bilo i ovoga puta, kad je pogodio sa više od 30 metara.

Luka Stojanović je već dva puta primao nagradu za gol meseca, a od sponzora očekuje ga još jedan „Dži-šok“ ručni časovnik. Prošli put saigrač Nemanja Belić, koji ga je savetovao da pokuša da savlada Borjana iz velike udaljenosti, nije bio nagrađen satom. Da li će sada imati tu privilegiju?

- Ha-ha. Zatekli ste me sad, teško da ću moći da se odbranim. Stvarno je Belićev savet bio dragocen, ohrabrio me je da to pokušam. Ali, već smo mi to proslavili zajedno. Žao mi je što nisam u Srbiji da primim nagradu, ali biće vremena kad budem došao. Hvala sponzoru na još jednom satu, sad već imam lepu kolekciju.

Istakao je Stojanović da sa velikom pažnjom prati dešavanja u Čukaričkom, za koji je ostao emotivno vezan.

- Naravno da pratim, baš sve što se dešava u klubu. Još uvek sam i u vajber grupi sam, i dalje me nisu blokirali – nasmejao se Stojanović, koji je potom nastavio:

- Drago mi je pre svega da su svi momci negativni na koronu. Nadam se da će Belić, Puškarić, Ćirković, Docić, Kajević, uz mlađe igrače i nekolicinu pojačanja biti tim koji će izboriti plasman u Evropu, ali i da će napasti Kup, kao to je to učinila Vojvodina ove sezone. Lepo je igrati u familijarnom klubu, kojeg predsednik Dragan Obradović tako doživljava. Baš zbog toga smatram da on i svi ostali ljudi u klubu zaslužuju da uživaju u dobrom, napadačkom fudbalu. Siguran sam da je tako bilo na Banovom brdu u prethodnom periodu, čak smo u celoj 2019. godini ostali neporaženi na našem terenu, igrali smo Evropu, srušili dosta klupskih rekorda... Žao mi je samo što na tribinama nije bilo više ljubitelja fudbala. Pozivam ih da podrže ovu ekipu, bilo da su navijači Zvezde, Partizana, to je zaista nebitno, na Banovom brdu mogu da gledaju prelep fudbal.

Stojanoviću je ostala još jedna, neostvarena fudbalska želja.

- Moj san je da debitujem za reprezentaciju Srbije. Igrao sam u svim mlađim selekcijama, a smatram da sam sada u najboljim godinama. Svestan sam toga da je iz Super lige Srbije teško doći do reprezentacije, posebno ako niste član Crvene zvezde ili Partizana, malo kome je to uspelo. Opet, imao sam dve odlične sezone u Čukaričkom, ukoliko bih uspeo da produžim taj kontinuitet i sa Čikagom u narednih godinu, dve, mogao bih da zaslužim poziv selektora. Još jednom bih se zahvalio ljudima u Čukaričkom koji su verovali u mene, moj dolazak na Banovo brdo bio je najbolji potez u karijeri – naglasio je na kraju razgovora Luka Stojanović, prvotimac Čikaga.