Užička kladioničarska i malograđanska javnost znala je ishod ove utakmice i pre nego što je počela, kao i mnogo puta do sada. Samo što nakon tih ostalih utakmica nije imala priliku da kaže: "znao sam" ili "šta sam ti pričao". Ovo je bilo prvi put da se rezultat poklopio sa njihovim "saznanjima". I uprkos svim tim "saznanjima", nijedna kladionica u Užicu nije zatvorena zbog velikih naplata!

Ne mogu sada ni Đetinja, ni Zapadna Morava ni Dunav oprati fudbalere Slobode, kojima se subota 18.05. pretvorila u najveći košmar i možda najgori dan u dosadašnjoj karijeri. S druge strane, užička čaršija ne veruje suzama prolivenim u svlačionici, suzama onih koji su nam doneli dosta radosti, suzama onih koje pratimo po Srbiji, konačno uzdignuta čela, konačno kao ponosni slobodaši. Oni nisu izdržali veliki pritisak, a pritisak je bio ogroman i sportski, a posebno onaj nesportski, za šta će se jednog dana u Srbiji, makar se nadamo, ogovarati pred sudom. Pokušalo se sa team-buldingom dan uoči derbija, druženjem sa Kusturicom u Mokroj Gori, čisto da tenzija malo splasne. Malo je nedostajalo... Rukovodstvo kluba je jasno stavilo do znanja svima u fudbalskoj Srbiji, što najbolje znaju Kragujevčani, da Sloboda kao klub neće podleći pritiscima!

A dan posle krenulo je onako kako kreće svaka druga utakmica Slobode na Begluku – startnom ofanzivom Slobode i ranim vođstvom gostiju. Milošković ubaciuje sa desne strane, jedan igrač gostuju pravi varku i preskače loptu, a iz trka je sa 16 metara iza leđa Rankovića smešta Kovačević. Za razliku od utakmica kada je Sloboda gotovo po pravilu stizala do preokreta, u tom 21. minutu kao da je vreme stalo, a kladioničarsko-malograđanski vulkan prosto je eksplodirao. Najstrašnije uvrede, psovke i skandiranja dela zapada, odsekle su noge Slobodinim fudbalerima, a igre do kraja više nije bilo... A koliko puta smo se do sada uspešno "vratili" posle ranog vođstva gostiju...

Radnički je preko Miloškovića, nakon prodora Beljića, potvrdio pobedu sredinom drugog dela, a slobodaši su se pognutih glava povukli u svlačionicu.

Sve i da je postojao neki "trojanski konj", što je veoma malo verovatno, jesu li ostali fudbaleri zaslužili onakave uvrede, je li trener zaslužio onu količinu mržnje za sve uspehe koje je doneo Slobodi u poslednje 3 sezone? I kako da se osećaju neisplaćeni fudbaleri Slobode ispraćeni uvredama za mirnu završnicu prvenstva, dok se sa druge strane iskazuje poštovanje prema protivničkim igračima koji su, finansijski daleko moćniji i izuzetno premirani, došli u Užice po bodove spasa, do koga još nisu stigli? Reakcija Pilipovića je za svaku osudu, iako je upućena pojedincu koji je ceo susret na najgori mogući način vređao trenera i igrače! Ali, zapitajmo se odakle tolika količina mržnje i negativne energije? Da li je potrebno preispitivanje, možda i lečenje?

Tačno je da su fudbaleri profesionalci i da su morali da se izdignu iznad svega i odigraju od 21. minuta jače i bolje. Ali je tačno i da su momci na terenu bili zatečeni i paralisani primitivizmom i mržnjom veoma glasne manjine, glasne manjine koja je slobodomrscima, poput par dopisnika pojedinih medija, omogućila da prvu kafu u nedelju ujutru konačno posrču ispunjeni, sa osmehom na licu.

NAPRED SLOBODA!


SLOBODA: Ranković, Vasilić, Bajić, Lovrić, Gojković, Pilipović (od 73. Davronov), Knežević (od 43.Krstić), Purić (od 67.Olerum), Pejović,Galvao, Randjelović.

RADNIČKI KG: Čančarević, Pavlović, Otašević, Bubanja, Fejsa, Kovačević (od 83. Nedović), Beljić od 90. Rosić), Mirić, Svojić, Milošković, Milovanović (od 86. Zoranović).