Šta se dogodilo sa socijalizacijom mladih fudbalera: Gde su nestali druženje, strast i takmičarski duh?

U razgovoru sa fudbalskim stručnjacima koji rade sa najmlađim uzrastom dotakli smo se teme socijalizacije mladih igrača. Zna se da je sport moćan alat za socijalizaciju. On spaja ljude, uči ih timskom radu, poštovanju pravila i razvija osećaj pripadnosti. Kroz fizičku aktivnost pojedinci grade poverenje, uče se empatiji i lakše sklapaju nova prijateljstva, što je ključno za razvoj dece.

Gde se izgubila socijalizacija, zašto deca postaju sve više asocijalna? Zašto se vremenom gube empatija, strast, posvećenost... Zbog drugačijeg vaspitanja i nerealnih očekivanja niču nove generacije nedovoljno afirmisane i spremne za život. To se ogleda ne samo u sportu nego i u školi, poslu, uopšte uzev, u celom društvu.

Ako se vratimo u prošlost, setimo se međusobnih druženja dece ispred zgrade, u školskom dvorištu. Skupi se grupa dečaka, odigraju utakmicu na male goliće i u tome je bila sva draž druženja, takmičenja i međusobnog rivaliteta. Važno je bilo samim igračima, sada je svima ostalima najvažnije, a najmanje samoj deci.

Sistem rada u školi, preko vežbi, atletskog pristupa, koordinacije pokreta, više nije zastupljen. Zbog velikog broja tehničkih novotarija, pametnih telefona i sl., sistem je pao u drugi plan. Ranije su deca od malih nogu bila posvećena tome u smislu veće koordinacije i socijalne inteligencije, koja je bila temelj za bavljenje bilo kojim sportom. Zbog čega se preskače cela "azbuka" sazrevanja i stasavanja, pa tako imamo primere da deca ne koriste glavu, ne znaju da trče, imaju telesne deformitete, nemaju takmičarskog duha. Na časovima fizičkog vaspitanja polovina učenika iz raznoraznih razloga ne radi, ne mogu da izvedu najjednostavnije vežbe. Nekadašnji primer iz školske dvorane, gde, recimo, desetak učenika ima sportske predispozicije i redovno vežba, a dvojica su netalentovana. Sada na času fizičkog vaspitanja imamo obrnutu situaciju, deset učenika koji ne znaju pravilno da trče, a dvojica nešto pokušavaju...

Dete mora da ima cilj u životu. Bez jasne strategije srlja se u propast. Moraju biti istrajni i ekstremno posvećeni tome. Jedan broj dolazi po navici, da bi se sklonili sa ulice. Izgubio se mentalni sklop. Nekad smo posedovali potencijal u smislu kreativnosti, snalažljivosti i socijalizacije, bili izuzetno uspešni i donosili medalje, titule... Otkad se sve to pretvorilo u nakaradni sistem ovog vremena, počeli smo da posustajemo i sve smo dalje od uspešnih. Pitamo se gde se izgubio taj kvalitet i način života. Ono što smo imali u smislu socijalizacije, na ulici, u školi, preslikavalo se kroz naš sport. Sada se izgubilo, otuđili smo se jedni od drugih. Pratimo Zapad, gde postoji sistem u smislu odgoja i vaspitanja. Nažalost, naš socijalni "DNK" se izgubio. Više ne možemo da prepoznamo potencijal niti talente... Postajemo sve više asocijalni i zato su mlade generacije sve otuđenije. Kreativnost i karakterna crta koju smo gradili u porodici, u kraju, školi, izgubile su se.

Došlo se u situaciju da su vremešni igrači najpoželjniji za rad i trening jer u njima i dalje žive kultura i shvatanje nekadašnjeg vremena. Ranije su mladi prema starijima gajili strahopoštovanje i sa uvažavanjem se ophodili. Primer iz posrnulog Partizana, gde bar 20 igrača ne zna niti ih interesuje ko je bio Saša Ilić kao igrač i legenda kluba. Uvek se polazi od trenera, od kojih se očekuje previše, ali imaju veliku prepreku zbog stava roditelja po pitanju asocijacije dece i ostvarivanja bliskih veza. Ako ga ne možeš prevaspitati, ostaje ti da ga istrpiš.

Sve je kratkog daha, deca budu u klubu dve-tri godine i nestanu, nema ih. A da se napravi sistem, treba više vremena. Mladi sportista neće u igri prepoznati postavljeni zadatak. Treba izgubiti, doživeti pad i ponovo se podići. Mladi nisu socijalno inteligentni. Kad im se priča o određenoj temi, brzo zaborave i potrebno je ponovo detaljno objašnjavati. Pitaju se šta je suština njihovog bitisanja, na koji način se motivisati, da li sebe vide u tome. Većina mladih živi u izvesnom komforu, njima je isto pobedili ili izgubili. Mentalnog sklopa nema, izgubio se.

Pitanje je kako decu trgnuti iz letargije, stariji ne znaju kako da dopru do njih. Mora se krenuti od vanfudbalskih stvari, sagledati na koji način razmišljaju, koji je njihov cilj. Od toga sve počinje!

Socijalna inteligencija i izgradnja karaktera polako nestaju. Nekada smo dominirali, a sada rizikujemo da ostanemo bez prave budućnosti za decu.