Dragojlo Stanojlović, trener - foto: lična arhiva

Trenerska karijera Dragojla Stanojlovića (65) traje više od 35 godina i za to vreme promenio je, ni sam ne zna, koliko klubova. Rođen u Koceljevu, živeo je i radio u Bogatiću, gde je napustio siguran posao opštinskog službenika i otisnuo se u nemirne trenerske vode. Počeo je lokalnoj Mačvi 1929, a nekoliko klubova je vodio u tri navrata kao što je somborski i novopazovački Radnički, Sloga iz Petrovca na Mlavi. Ostavio je traga u ondašnjim drugoligašima Mladom radniku i Banetu iz Raške, Metalcu, Jedinstvu sa Uba...Prvi put se otisnuo u Afriku pre 11 godina i put ga je odveo u egzotičnu Bocvanu, gde je proveo deset godina, vodio četiri najpoznatija kluba sa kojima je u dva navrata igrao grupnu fazu afričke Lige šampiona, dve godine bio je selektor mlade reprezentacije. U Gani je proveo dve sezone, poslednju na čelu Vižina, i mada je imao ugovor na još godinu dana odlučio je da se vrati. Zašto?

- Malo sam se umorio i zasitio, željan sam porodice, rođendana, slava, Božića, mnogo novih godina nisam dočekao kod svoje kuće. Zadnjeg dana nisam mogao da se spakujem, i za mene su tamo uvek vrata otvorena. Imam želju, motiva, nikad nisam birao klub, ligu, zemlju - kaže Stanojković, pobornik čvrste discipline i mnogo, mnogo rada. Još nije rekao sve u trenerskom pozivu i nada se ponudi nekog srpskoligaša.

Iskusni stručnjak je pravi sagovornik da nam prenese utiske i upozna bolje sa afričkim fudbalom koji je u velikoj ekspanziji. Kaže da je razlika između evropskog i afričkog fudbala u fizičkoj spremi i taktici.

- Fudbal u Africi je u velikoj ekspanziji i vrlo brzo će biti konkurentni evropskim klubovima i reprezentacijama. Tamo se igra brže, jednostavnije, dominira fizička priprema zahvaljujući fizičkim predispozicijama. Po kvalitetu ne zaostaju mnogo za Evropom, možda su u taktičkom smislu manje potkovani. Problem leži neodgovarajućoj infrastrukturi, glavni tereni na stadionima nisu toliko loši, ali uslovi za treninge nisu adekvatni. Trenira se na šljaci, ili veštaku i kad se ode na travnat teren treba vremena da se igrači prilagode – navodi iskusni stručnjak.

Afrikanci 24 sata žive za fudbal, tema je svih razgovora, puni su stadioni. Intezivno se prate evropske lige, koje se vrte danju i noću na brojnim kablovskim i satelitskim kanalima. Kad se pomene Srbija prva asocijacija je pored Đokovića, Matić, Vidić… San svakog afričkog igrača je da zaigra u Evropi.

- Svi pričamo istim jezikom - fudbalskim, kaže on, svaki pojedinac kad mu pokažeš neki fudbalski element brzo shvati o čemu se radi. Prihvataju disciplinu, hoće i žele da rade.

Mnogi naši treneri su ostavili dubok trag u afričkom fudbalu, kaže sagovornik, pominje pokojnog Iliju Lukića, Rajevca, danas su uspešni Mića Sredojević, Vesko Jelušić i drugi brojni stručnjaci iz regiona.

Impresioniran je Bocvanom koja je velika kao dve i po Francuske a ima oko tri miliona stanovnika. Rudno bogastvo je još neistraženo, posebno prednjače u vađenju dijamanata iz dva aktivna rudnika. Imaju naftu ali je još ne eksploatišu u velikoj meri. Zahvaljujući rudnom bogastvu za vreme korone sve je stalo, čitav privredni život i Vlada je stala iza svakog stanovnika i finansijski pomogla. S obzirom na veličinu zemlje na utakmice se putovalo po 1.500 kilometara i na putu se ostajalo po 4-5 dana.

Nedavno je na Adi Ciganliji gledao utakmicu između Srpske lige između Torlaka i Jedinstva i među 300 gledalaca zapazio da preovlađuju ljudi njegovih godina i nešto mlađi, pa se pita šta će nam novi stadioni da zvrje prazni i propadaju izloženi zubu vremena, kad nema zaintersanovsti za fudbal među mladima. Seti se punih afričkih stadiona, buke, pesme koja traje pre, tokom i posle utakmice.