Navijači SK Jugoslavija prilikom jednog meča državnog prvenstva

U daljoj prošlosti je publika za obračune na stadionima koristila zanimljive rekvizite. Tradicija je oružje protiv zaborava, simbol postojanosti, nit koja spaja prošlost i sadašnjost, poveznica manje ili više izbledelih događaja i onoga što će se desiti u budućnosti.

Bila je predmet rušenja, mnogi će reći da je to jedan od razloga njenog postojanja, ali je opstajala, pa tako živi do današnjih dana - prkoseći ratovima, smrtonosnim pandemijama, a što je za ovu temu najbitnije i interesu voljenog kluba. Ona liči na vatru - može biti odličan sluga a loš gospodar. Tako je i u fudbalu.

Ako je tačna teza da su navijači "dvanaesti igrač", onda su pristalice beogradskog Sportskog kluba Jugoslavija krajem avgusta 1937. godine bile igrač manje za dvostrukog šampiona južnoslovenske monarhije, dokazavši da za incident nisu potrebne pune tribine ludih navijača. Nekoliko desetina je sasvim dovoljno.

BASK, gradski rival "crvenih", u drugom prvenstvenom kolu Državne lige, u to vreme najvišem rangu takmičenja u Kraljevini Jugoslaviji, dočekao je velikana na gostujućem terenu, jer svoj nije imao.Nalik tradicionalnom potezu zgodne mlade mu je kao miraz od strane simpatizera moćnijeg rivala uručena gomila neželjenih poklona pristiglih sa tribina.

Meč dva prestonička tima je išao normalnim tokom, tihim tempo. Štaviše, s obzirom na očajnu partiju SK Jugoslavija i samo za nijansu boljem izdanju njenog protivnika, u čijim redovima su iznad ostalih bili nekadašnja uzdanica nacionalnog prvaka iz 1924. i 1925 - Milutin Ivković Milutinac - i strelac jedinog pogotka Živojin Spasojević, atmosfera na terenu je dobijala konture pozorišne, a na kraju se, potpuno neočekivano, sve pretvorilo u cirkusku predstavu u kojoj su glavni akteri postali fanovi ekipe u crvenoj opremi.

Neko stigne do spasa zahvaljujući tome što se uhvati za slamku, BASK je zahvaljujući Spasojeviću stigao do vođstva, a navijači SK Jugoslavija pred kraj utakmice do ludila.

Sudija susreta Vasilije "Vasa" Stefanović (kolorizovano)

Za divno čudo, nije ih nervirao sudija, jer je arbitar Vasilije Vasa Stefanović svoj posao obavio izvanredno, pa su morali naći razlog za buđenje loših nagona. Našli su i više od "potrebnog".

Prvi je nepovoljan rezultat po njihove ljubimce, drugi opstrukcija igre od strane fudbalera Beogradskog amaterskog sport kluba, započet pred poslednji zvižduk poznatog sudije.

Umesto izvođenja slobodnog udarca u korist "baskovaca" na travnatom tepihu, počelo je izvođenje tragikomične predstave na mestu namenjenom publici naklonjenoj suprotnom taboru i to po sistemu: ko tebe svojim vođstvom, ti njega hlebom i onda su prema Milutincu i družini sevnuli kuvani kukuruzi, đevreci, a kad su izgrednici videli da od toga nema 'leba - počele su da lete i kamenice.

Na red i mir među 3.000 prisutnih posmatrača brinulo je manje redara nego policijskih pasa u modernom vremenu (8), dok su pripadnici organa reda delovali kao Luj Defin u filmskom serijalu o nespretnom francuskom žandarmu - nemoćno.

Poslednjih 30 sekundi utakmice "odigrano" je za zelenim stolom, pošto je susret prekinut. Još tada, u vremenu "odrastanja" profesionalizma u srpskom i jugoslovenskom fudbalu, u forumima je igrano u gubitničkim formacijama po samo takmičenje - linijom manjeg otpora, gledanjem kroz prste i protekcijom, što se najpre odnosilo na splitski Hajduk, čiji su podržavaoci svojim ponašanjem nekažnjeno ocrnjivali svoje "bile".

Tim BASK-a u sezoni 1937/1938, s leva na desno stoje Živojin Spasojević, Aleksandar Tomašević, Jovan Đenadić, Ratomir Čabrić, Ratko Mihailović, Dragoslav Milić, čuče Đorđe Detlinger, Milovan Jakšić, Miodrag Dimitrijević, Mihajlo Matijas i Dragoslav Klisarić

Običaj na prostorima bivše Jugoslavije je da se svaka odluka, čak i ona koja se tiče sporta, odlaže u nedogled, posebno ukoliko neko zaslužuje oštriju kaznu, sve se pretvori u debatu veća mudraca u Antičkoj Grčkoj, međutim, uprkos dilemama nastalim iz novinarskih pera o tome da li klub treba da trpi posledice zbog navijačkih ekscesa, u ovom slučaju je od strane nadležnih u Jugoslovenskom nogometnom savezu (JNS), kako se u to vreme zvao krovni fudbalski savez u zemlji Karađorđevića, prelomljeno "preko kolena" ili je bolje reći preko terena, pošto je igralište SK Jugoslavija suspendovano, dok je minut u trenutku prekida "prepolovljen", tako da je, iako su nadležni sigurno bili daleko od mudrosti cara Solomona, doneta "solomonska odluka" o odigravanju nastavka u trajanju od 30 sekundi (!) bez prisustva publike, i to na, za druge utakmice, već suspendovanom stadionu, nakon 20 dana pauze.

Kako, opet po lošoj tradiciji, kod nas uvek neko strada ni kriv, ni dužan, ovoga puta osim ulaznica dodatnu cenu su platili gledaoci ženskog atletskog takmičenja, same učesnice mitinga takođe. Valjda je delegat neslavne utakmice računao da će one sprinterskim korakom napustiti mesto predviđeno (i) za održavanje fudbalskih bitaka, pa ih je džentlmenski zamolio da oslobode prostor nimalo gospodskom skupu. Gorko su se proveli i prodavci slatkih zanimacija, suvenira i ostalih đinđuva.

Apsurdna poluminutna ujdurma trajalo je upola kraće.

Ivković, i njegov saigrač sa gol-linije Milovan Jakšić nisu uspeli u Montevideu sedam godina pre ove utakmice da "ukradu" titulu svetskog šampiona kao deo jugoslovenske reprezentacije, sad im se ukazala šansa da maznu 15 sekundi za izvođenje slobodnog udarca, još toliko je lopta provela u igri, da bi posle toga "eksplodirala".

Od bruke i sramote.

Piše: Dragan Stojić, exyufudbal.in.rs