Mladen Bojinović - foto: lična arhiva

Mladen Bojinović Bakero, ili jednostavno "Dugi", autoritet u onoj zlatnoj rukometnoj generaciji iz 2001. godine koja je bila treća na svetu, ali i vođa koji nije sijao strahopoštpvanje i ličnu neprikosnovenost, već uvažavanje i ljubav zajedništva.
Autoritet kao uzor koji počiva na dobročinstvu!

O, mladosti, ime ti je velika nada, kad ono tuga i razočarenje. 

Bilo jednom u Banjaluci!

Tek punoletan, sa suzama, duboko razočaran, pogotovo u Borac, krenuo je u nepoznato, put Jagodine. Duša može da boli dva puta; zbog rastanka sa najdražima i okolnostima koje su dovele do toga; uz majku Ljilju, njegovu dobru vilu, štitio ga je jedino drugar Elvis Jaćimović, nekoliko godina stariji od njega, to drugarstvo će prerasti u prijateljstvo snage bratstva. 

Sve kasnije, a traje duže od 25 godina, bila je Bojinovićeva stvarnost, a prst sudbine je, opet, odlučio da je život roman koji smo sami stvorili i ispisali, kao sveti prorok i glasnik. Cela knjiga velikih ostvarenja i trofeja: brozana medalja na Svetskom prvenstvu sa reprezentacijom SR Jugoslavije, Liga šampiona sa Monpeljeom, 11 puta prvak Francuske, devet puta sa Monpeljeom i dva puta sa Pari Sen Žermenom, devet puta osvajač kupa Francuske, sedam puta sa Monpeljeom i dva puta sa PSŽ-om, osam puta osvajač Liga kupa Francuske sa Monpeljeom, tri puta pobednik Superkupa Francuske, dva puta sa Monpeljeom i jednom sa PSŽ-om, titula prvaka i Kup SR Jugoslavije s Partizanom i Kup ASOBAL sa Barselonom.
Malo li je?!

Svako svoje postojanje razume unazad, a oni posebni žive ga, kao stvaraoci, otvorenih očiju unapred – Bojinović se nedavno, iz Francuske idile, sa velikim imenom i prezimenom, vratio s porodicom u Banjaluku, zbog školovanja dece na maternjem jeziku, bez obzira što bi gradu svog rođenja mogao mnogo toga i da zameri.  

Međutim!

Oni velikog srca, otvorenog za svakog, umeju da praštaju, tako i sazrevaju za jedan dan, Bojinović govori:

- Sve sam svima oprostio i istovremeno shvatio da je svaka sudbina more bez kajanja i obale. Mene je život tako naučio. Biti i živeti sa svojim narodom nešto je najlepše i najuzvišenije: Banjaluka, Republika Srpska i Srbija za mene su isto što i moje postojanje i opstajanje. Milinima me obuzme i sada kada “čujem” eho prepunog niškog “Čaira”, predvođenog “Meraklijama”, uzvik “Dugi, mi te volimo”, a ja u dresu Srbije! Ili, kad je Monpelje postao šampion Evrope primio nas je predsednik Žak Širak, svaki stranac je rekao iz koje zemlje dolazi, kad je došao red na mene poklonio sam se i ponosno rekao: “Republika Srpska!” Trenutak me je gledao ozbiljnog lica, onda se osmehnuo i sam rekao: “o, da, Republika Srpska”.

Uvek u društvu rukometnih velikana, i sam pripada toj družini, klanja se onima pre sebe, iz priča i legendi, kad je tek rođen, i onima s kojima je bio rame uz rame u rukometnoj areni:

- Zdravko Rađenović je bio čudesan igrač, uistinu velemajstor, Veselin Vujović da ne govorim, Vasil Stinga, isto čudo od igrača, Ivano Balić, kapa dole, velike ekipe Borac, Metaloplastika, Zagreb… rukomet je od tada evoluirao, mnogo dobio na brzini i dinamici, traže se druge i drugačije sposobnosti i vrednosti, postavka igre je drugačija, sve je drugačije… Nisam ni za kakve usporedbe, svaka generacija ostavila je svoj trag kao onoj kojoj na posredan i neposredan način pripadam i ja u bivšoj Jugoslaviji: Nenad Peruničić, Nedeljko Jovanović, Dragan Škrbić, Arpad Šterbik, Momir Ilić, Igor Vori, u Španiji: Alberto Entrerios, Rafael Gijosa, Antonio Karlos Ortega, Enik Masip, David Barufet, Andrej Čepkin, u Švedskoj: Tomas Svenson, u Mađarskoj: Laslo Nađ, u Danskoj: Mikel Hansen, Kasper Hvid, u Francuskoj: Nikola Karabatić, Tijeri Omajer, Daniel Narcis, Didie Dinar, Mikael Gigu, Luk Abalo, Bruno Martini, Viliam Akambre, Gregori Anketil, Patrik Kazal i Žoel Abati.
Meni je najvažnije da je rukomet postao interkontintalno zanimljiv sport i da igra celi svet.
Svet je odavno postao lopta šarena, a globalizacija čini svoje:

- Eto, meni Francuska ostaje kao druga otadžbina, neprikosnoveni su Srbija i Republika Srpska. Istina taj novi svet koji nas okružuje ima mnogo svetlosti, istina i senki; badava, Francuska je nešto posebno, gromada i intelektualna i sportska, pogotovo životna. Pariz i Monpelje postali su deo mog habitusa i zahvalan sam im bezgranično. Slično mogu da kažem i za Barselonu i Španiju, obogatili su me i kao sportistu i kao čoveka.

Eto ga, ali kud plovi taj brod, neko, valjda, zna; ustvari, uvek neko zna. Noć se spuštala na Banjaluku, nas trojica u prostranoj bašti kafića “Rio” uprli pogled u zvezdano nebo, Bakero - “Dugi” prekida tišinu:

- Jelde, da nebo nigde nije okićeno zvezdama kao u Banjaluci, ili se to nama samo čini.
Elvis se zadovoljno smijulji, i on je sa Kočićevog venca, zovu ih “Hisećani”… 

Biće, ipak, da je sedište svakog doživljaja, pa i ovog sa zvezdama, duboko u ljudskoj duši.
Banjaluko, ljubavi naša, ma kakva bila, nekad nas pazila, nekad gazila, a uvek to činila gospodski otmeno. 
Uspravan i ponosan na sve iza sebe, a optimista za ono što je ispred njega, Mladen Bojinović, Bakero - “Dugi” baš odjekuje dolje niz Vrbas, ne daj se lepotice! 

Porodica Mladena Bojinovića - foto: lična arhiva

Bronzana generacija

Bronzana generacija SR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 2001. godine: GOLMANI: Zoran Đorđić, Arpad Šterbik i Nenad Puljezović, LEVA KRILA: Vladan Matić i Petar Kapisoda, DESNA KRILA: Žikica Milosavljević i Nenad Maksić, BEKOVI: Ivan Lapčević, Mladen Bojinović, Nedeljko Jovanović, Branko Kokir, Nebojša Golić, Blažo Lisičić i Goran Đukanović, PIVOTMENI: Dragan Škrbić i Ratko Đurković.
Selektor: Branislav Pokrajac, treneri: Ljubomir Obradović i Zoran Kurteš.

Porodica je svetinja

Na svaki pomen majke Ljilje, nažalost prerano je otišla sa ovog sveta, Bojinoviću oči žare posebnom milinom:
-Ona mi je bila sve u životu: uzor, putokaz i anđeo čuvar. Za mene je i danas živa! Zbog nje i njenog viđenja ljudi i sveta, meni je usađeno da je porodica iznad svega: supruga Ivana, sinovi Ivan i Irinej, te kćerka Mia. Oni su mi svetinja. Uveren sam da u ovom današnjem, neretko sluđenom, svetu majka, porodica i njihova uzajamna ljubav jedini mogu spasiti čovečanstvo.

Rukometni kamp

Kao svoj dug sportu i otadžbini, Bojinović će zajedno sa Vladom Republike Srpske, odnosno Ministarstvom porodice, omladine i sporta uz podršku Rukometnog saveza Republike Srpske, organizovati u Trebinju međunarodni rukometni kamp.

- Sve pojedinosti dogovorio sam sa ministricom sporta Sonjom Davidović i sada sam angažovan oko tog velikog posla. Trebinje ima sjajne uslove za realizaciju takvog projekta. Polaznici kampa biće najtalentovanija deca iz Republike Srpske, ali i regiona, iz celog sveta od Kube, Kine do mališana iz Evrope. Predavači, domonstratori i mentori biće vrhunski stručnjaci, zatim veliki igrači s kojima sma igrao kroz svoju karijeru. U kontaktu sam i sa IHF-om, biće to škola rukometa za koju će znati celi svet. Slažem celu ekipu koja će sa mnom voditi i usmeravati tu veliku rukometnu misiju Republike Srpske. Već smo izradili promotivne video-spotove, svetski su, radimo i druge poslove… 

Mladen Bojinović - foto: lična arhiva

Prvi sportski ambasador

Još 2001. godine, u prvom Izboru najboljih sportista Banjaluke, Mladen Bojinović je proglašen za sportskog ambasadora Republike Srpske uz odobravanje celokupne sportske javnosti. Zbog zauzetosti, igrao je važnu utakmicu u Kupu šampiona, nagrade je primila njegova majka Ljilja, uz frenetičan aplauz u hotelu “Palas” koji je nadmašio sve nagrađene.

Jagodina i Partizan

Sećanje na vreme provedeno u Jagodinu i Partizanu sveže je kao da je to bilo juče:

- Nikad neću zaboraviti drugove iz Jagodine i ljude koji su vodili klub. Bili smo atrakcija rukometne Srbije, svugde su nas dočekivali kao “dečje čudo”. Tek Partizan, velike evropske utakmice, prepuna Banjica i “Pionir”, bilo je to zlatno doba rukometa Srbije, verujem da će se sve to vratiti.