Srpski temperament krasi trenera Dušana Vidovića

Čitavo punoletstvo nije među svojim Bečejcima, ali zahvaljujući prijateljima, prvenstveno drugaru još iz dečijeg vrtića Stanislavu Nešiću Šanetu,  nekadašnji vaterpolista Bečeja Dušan Vidović (51) prati sva dešavanja u rodnom gradu. Raduje se da u bečejskoj sredini niko nije pozitivan na korona virus Kovid -19, pošto je u Italiji, gde uglavnom živi od kako je 2002. godine napustio Bečej, situacija izuzetno teška. Svakodnevne mučne slikesa Apeninskog poluostrva obilazi svet.

- Živim u pokrajini Marke, koja je posle Lombardije i Veneta, najugroženija korona virusom Kovid-19. Istina je da se situacija polako smiruje, ali je to još uvek daleko od dobrog. Evo, danas, 20. aprila, saopšteno je da je 400 preminulih, javlja nam Dušan Vidović i dodaje. Ćerka Maša i sin Uroš se školuju u Milanu, a zna se kakva je situacije u tom italijanskom gradu. Maša je na vreme uspela da se vrati u Beograd, a sin je imao ekskurziju do Amsterdama i odande se prebacio u Beograd, pa su sada na daleko sigurnijem mestu.

Vaterpolo je njegov život. Tri decenije je imao kapicu sa brojem 1 na glavi.Počeo je kao devetogodišnje dete u školi vaterpola kraj Tise 1978. godine, a kapicu okačio o klin 2007. godine u Napulju.

- Posle matičnog Bečeja, novosadske Vojvodine i subotičkog Spartaka, 2002. godine sam stavio na glavu kapicu sa brojem 1 sicilijanske Mesine i nosio je dve sezone u Seriji A-2. Potom sam sezonu proveo u Saudijskoj Arabiji, onda pauzirao godinu dana i na poziv eksšampiona Italije i Evrope Kanotijerija u Napulju 2007. godine okončao igračku karijeru, brzo je premotao film igračke karijere Dule.

Znajući da bečejski vaterpolo ove godine obeleževa sedam decenija postojanja i uspešnog rada, moramo da pomenemo da je naš sagovornik prvi reprezentativac iz redova prvoligaša sa Tise. I ne samo to. Tokom leta 1986. godine Dušan Vidović je  član juniorske reprezentacije Jugoslavije osvojio srebrnu medalju na Balkanijadi. Možda nije dobio pravu šansu u matičnom klubu kao igrač, ali je tu započeo trenersku karijeru radeći sa darovitom decom, koja su se okitila i titulama državnog prvaka.

- Od 1994. do 2001. godine vodio sam decu Bečeja, a naredne sezone predvodio seniore bečejske Mladost u drugoligaškoj konkurenciji. Odlaskom u Italiju 2002. godine, nastavio sam trenersku karijeru. Prvo sam predvodio ženski tim Mesine u italijinskoj A-2ligi, pa vodio dame Kazerte u istom rangu takmičenja, onda bio na čelu Varezea u italijanskoj ženskoj eliti, trenirao Kaljari, bio godinu dana u SAD (Kalifornija), pa se vratio na Apeninsko poluostrvo i trenirao Krotone, potom dame Rome u eliti, vodio brigu o vaterpolu u regiji Puljo sa sedištem u Bariu, a od oktobra prošle godine sam u gradu Jezi, nešto većem od Bečeja, koji je lociran u okrugu dvadesetak kilometara udaljene Ankone, koja je centar pokrajine Marke u središnom delu Jadrana, dodaje presek trenerske karijere Dušan Vidović.

Prvenstvena trka je, kao u svim zemljama prekinuta, a u seriji A-2 sa deset ekipa odigrano je šest kola.

- Pobedili smo tri utakmice kod kuće i isto toliko izgubili u gostima, ali protiv rivala koji reflektuju na povratak u italijansku elitu. Dodao bih da je moj sadašnji klub do sada osvajao najviše 15 bodova tokom sezone, a sada smo u prvih šest kola osvojili devet bodova. Svi su prezadovoljni, posebno predsednik Gigio Traini, što je zabeleženo i u listu „Ankona sport“ od 6. aprila ove godine. Šteta što je prekinuto prvenstvo, jer smo na zadovoljstvo svih u klubu pružali dobre igre i sigurno bismo klupski bodovni rekord oborili, jasan je Dušan Vidović.

U ovom trenutku još se ne zna da li će se italijanska vaterpolo sezona nastaviti i sadašnji klub sa njim na klupi ispisati novu uspešnu stranicu klupske istorije... Iako se odomaćio u Italiji, neće biti iznenađenje ako, po završetku aktuelne situacije sa Kovidom – 19, promeni destinaciju, jer ima ponudu da se preseli „preko bare“u Argenitinu. Ali, o tom potom.