Foto: Mateja Kežman/lična arhiva - instagram.com

Bilo je to sada već davne 1998. godine, kada je u mojoj Inđiji prijateljsku utakmicu igrao Partizan protiv lokalnog Železničara. Rezultat očekivano u korist crno-belih, bilo je 12:0. Tada sam prvi put primetio igrača vrlo zanimljive frizure i velikog talenta.

Od Zemuna, Pirota, Loznice, Smedereva i Partizana do Ajndhovena. U svojoj karijeri je nastupao i za Čelsi, Atletiko Madrid i Fenerbahče. Fudbalski put ga je odveo i do dalekog Hong Konga. Veliki vernik. Mateja Kežman.

Ime Mateje Kežmana se pretežno vezuje za Partizan, međutim do crno-belog dresa ovaj napadač je došao zaobilaznim putem. Sve je počelo u Zemunu, za koji je branio njegov otac Zlatko Kežman. On je Mateju odveo na prvi trening i od tada kreće fudbalska priča našeg bivšeg reprezentativca.

„Ja sam Zemunac, a moj otac, Zlatko Kežman, je branio u Zemunu dvadeset godina. Preko njega je to nekako i počelo. On me je, kad sam imao deset godina, poveo na trening Zemuna, ostavio me tamo, rekao mi’ovo ti je trener, ovo ti je teren’ i to je bilo to. Pustio me je sam da se borim, da sam krčim neki svoj put“, priseća se Kežman svojih početaka.

Sa nepunih sedamnaest godina Mateja Kežman je zaigrao za Pirot. Po prvi put je morao da se odvoji od kuće, ali kako i sam ističe to je dodatno doprinelo jačanju njegovog karaktera. Mali grad, mesto koje je živelo za fudbal. Slična situacija je bila i dok je nastupao za Loznicu, ali nije mnogo vremena prošlo do poziva večitih rivala.

Zanimljiva je činjenica da je interesovanje za Kežmana Crvena zvezda pokazala negde u istom trenutku u kojem i Partizan. Međutim za Mateju dileme nije bilo:

„Postojao je interes Zvezde. Trener Radović koji je tada bio u Smederevu, zaboravio sam mu ime, je bio dobar prijatelj sa Draganom Džajićem, on me je preporučio. Džajić je zvao mog oca, bilo je nekih razgovora, ali kada se u priču uključio Partizan ja sam samo rekao: ’Tata, uradi šta god treba da uradiš, samo da idem tamo’. Dogovorili smo se bukvalno za tri minuta.“

Ta generacija Partizana na čelu sa trenerom Ljubišom Tumbakovićem bila je spoj mladosti i iskustva. Saša Ilić, Vladimir Ivić, Ivica Ilijev, Mateja Kežman, potpomognuti sa nekim iskusnim imenima poput Nikole Damnjanca, Đorđa Tomića, Vuka Rašovića, Mladena Krstajića. Ekipa je postigla i neke odlične rezultate u Evropi. Njukasl je pobeđen u dvomeču, moglo bi se reći sa bele tačke, posle pogotka koji je postigao Vuk Rašović. Protiv Lacija koji je i bio osvajač Kupa pobednika kupova te sezone igrao se sjajan fudbal. Posle remija u Rimu, u revanšu u Beogradu, klub u kojem su igrali i Vijeri, Salas, Dejan Stanković, Pavel Nedved slavio je sa 3:2 i prošao dalje.

Kao posledica odličnih igara koje je prikazao u dresu Partizana Kežman napušta crno-beli tabor i odlazi u PSV iz Ajndhovena. Doček od strane saigrača u novom klubu i nije bio najsrdačniji. Ispostavilo se da je razlog prevelika suma novca koja je bila izdvojena od strane uprave za našeg napadača.

„Meni je isprva bilo stravično, u smislu, imao sam veliki strah šta me čeka tamo. Ipak smo mi odrasli ovde u doba sankcija, ko zna na šta ću da dođem. Prvi utisak je bio da sam brzo shvatio koliko se priča da sam mnogo plaćen. Holanđani nisu neki narod koji je poznat po trošenju para, ni ovako ni u fudbalu, a i njihov pogled na fudbal je malo drugačiji nego što je u Španiji i Engleskoj – nisi baš tolika zvezda. U svakom slučaju, njima nije bilo normalno da se za nekog klinca tada da tih trideset miliona maraka ili koliko već, to je u to vreme bila ogromna cifra. Shodno tome, naišao sam na veliki otpor u samom startu.“

Jedna od dogodovština koja se mogla čuti toliko puta bila je vezana i za kopačke, odnosno siutaciju kada mu je neko od saigrača izvukao pertle pred sam start treninga.

„Sećam se, pred jedan trening ulazim u svlačionicu i zatičem otpertlane kopačke, pertle skinute. Ja pogledam okolo, a ono svi se cerekaju, sklanjaju glave. Testiraju te na svakom ćošku. E, ja uzmem te kopačke, bacim ih ekonomu i kažem mu: ’Vidi, imaš minut da mi ovo rešiš inače ne izlazim na teren.’ Shvatio sam odmah da moram da se izborim za svoje, da ne dam na sebe ili će me pojesti. E tu su svi stali i pogledali me i rekli: ’Dobro, nije ni ovaj naivan, ima karakter, agresivan je’. Jasno, na prvim treninzima su me mlatili kako su stigli, ali ja sam uspeo da se nametnem. Golovi su krenuli dosta brzo.“

Na kraju su se ti golovi gomilali kao na traci. Tačnije njih 105 na 122 utakmice. Tri puta prvi strelac lige, najbolji strani strelac i istoriji holandskog prvenstva. Navijači su mu dali nadimak „Betmen“.

Foto: Mateja Kežman/lična arhiva - instagram.com

Sledeća stanica je trebala da bude Barselona. Navodno je Gus Hidink već imao potpisan predugovor sa španskim klubom, želeo je Kežmana sa sobom, međutim na kraju zbog nekih ličnih problema nije seo na klupu kluba iz Katalonije. Interesovanje je pokazao Čelsi koji je tada trenirao Žoze Murinjo. U novom timu prema Matejinim rečima problemi su se pojavili već na startu:

„Kako ti neko nudi novi petogodišnji ugovor, neke stravične cifre su u opticaju, ideš u klub koji je u tom momentu najmoćniji i ima najveće ambicije. Prosto nije bilo realno da kažem ’ne’. E sad, tu se desio jedan momenat koji je meni napravio problem. Pred sam kraj prelaznog roka došao je Didije Drogba, koji do tad nije bio planiran, ali je Murinjo uspeo da ga se dokopa. Znači, konkurencija mi je bio igrač neviđenog kvaliteta, koji je, evo iskreno, mnogo jači i bolji od mene. Kada je šef pritom i objavio da će se igrati sa jednim špicem, znao sam da me čeka jedna teška sezona. I tako je i ispalo. Bilo je tu puno uspona i padova.“

U Londonu ipak nije uspeo svoj talenat i kvalitet da pokaže do kraja. Murinjo je želeo da zadrži Kežmana, ovaj je opet hteo da ide u neku sredinu gde će dobiti više minuta. Plus po Matejinim rečima ni englesko vreme mu nije odgvoralo.

Foto: Mateja Kežman/lična arhiva - instagram.com

Posle Čelsija Kežman je igrao za Atletiko Madrid, Fenerbahče, Pari Sen Žermen. Fudbalski put ga je odveo i do Hong Konga, da bi poslednji klub za koji je nastupao bio beloruski Bate Borisov.

Za reprezentaciju naše zemlje debitovao je na azijskoj turneji 2000. godine. Bio je član ekipe koja igrala Evropsko prvenstvo te iste godine i svima nama će u sećanju ostati onaj njegov crveni karton koji je posle samo tridesetak sekundi zaradio protiv Norveške.

U kvalifikacijama za Evro 2004. godine posle remija sa Azerbejdžanom, Kežmanova reprezentativna karijera se na kratko zaustavila. Da li je to bilo stvar nesporazuma ili je nešto drugo u pitanju, svako ima svoje viđenje stvari.

„Mi vodimo 2:0, Dejo me vadi u šezdeset i nekom minutu, po meni potpuno nepotrebno – igrao sam dobro, nije bio razloga da izlazim. Ja sam to loše podneo, neprimereno se poneo na klupi, nešto sam mu i rekao što naravno nije trebalo da uradim, ali šta ću, takav sam, mlad čovek pa još i prznica, teško mi da prećutim.  Sutradan, ja okrenem Dragana Stojkovića, tada predsednika saveza i kažem mu – vidi, meni se čini da ovo ne ide između nas. Dejo me ne vidi tu kako ja mislim da treba, najbolje da se mi malo odmorimo jedni od drugih. To je trebalo da bude razgovor u četiri oka. Naravno, sutra je sve otišlo u novine, što sam Piksiju tada itekako zamerio, i do dan danas smatram da je on tu ispao nefer prema meni“, objasnio je Kežman svoje viđenje celokupne situacije.

Foto: Gettyimages

Delovalo je da će se sve vratiti u normalu kada je Ilija Petković postavljen za selektora za kvalifikacioni ciklus za Mundijal 2006. godine. Kežman se vratio u tim. Golovi su bili tu, ekipa je kao prvoplasirana otišla u Nemačku. Delovalo je... Ali kao što je već svima poznato, od kada je slektor svrstao svog sina među putnike za taj šampionat sve je nekako krenulo nizbrdo. Atmosfera je poremećena, ubedljiv poraz od Argentine. Ulje na vatru su dolile i priče o neslozi među igračima, konkretno Mateje i Nemanje Vidića.

„Na tom Svetskom prvenstvu je bilo događaja koji su mogli da utiču na moj dalji tretman. Bilo je tu nekih određenih iskakanja sa moje strane – malo oko taktike, malo oko discipline, malo oko posete nekih ljudi hotelu u koji su igrači bili smešteni...mi smo bili tretirani kao zatvorenici. Bili smo u nekom karantinu van svega, nismo smeli ni članove porodice da viđamo, niko ne zna zašto.“

„Ja sam sa Nemanjom pričao više puta otad, on je moj prijatelj. Imali smo do tog turnira odličan odnos, imamo i dalje odličan odnos. To je samo neko hteo da prebaci lopticu sa sebe na nekog drugog. Zvezdan Terzić, koji je tada došao za predsednika saveza, je bio u kontaktu sa mnom, rekao mi da će me selektor zvati ako budem dobro igrao. Ja sam dobro igrao, selektor nije zvao, i to bi bilo to.“

O putu Mateje Kežmana od klinca iz Zemuna koji je bio heroj pristalica PSV-a, tragičar u očima svih navijača reprezentacije posle crvenog kartona protiv Norveške i večiti ljubimac navijača Partizana, mogla bi da se napiše mnogo veća priča. Tip napadača koji je imao izuzetan osećaj za gol. Način na koji je proslavljao sve te pogotke (pokazujući broj na dresu) postalo je nešto nezaobilazno i za klince koji su ga gledali preko malih ekrana. Nikada me neće proći taj osećaj da je mogao da napravi još veće uspehe u svojoj karijeri. Morao je. Posle tog Ajnhovena. Možda da nije otišao put Londona...