XS
SM
MD
LG

Umrla legenda našeg šaha - Dragoljub Baretić – Baja

U Novom sadu je juče, u 82. godini života umerla legenda našeg sporta – slepi šahista Dragoljub Baretić – Baja. Šahista koji je za  reprezentaciju Jugoslavije, u periodu od 1961. do 1980. osvojio pet olimpijskoh medalja – dve zlatne i tri srebrne, a na   Svetskom prvenstvu za slepe šahiste u Brižu 1978. godine osvojio treće mesto i bronzanu medalju...

Foto: Dragan PEJIĆ

Umesto IN MEMORIJA, objavljujemo poslednji intervju koji nam je dao desetak dana pred smrt, kada  smo ga, čuvši da je teško bolestan, posetili u njegovom stanu u Novom Sadu.

Da fizička unesrećenost i defektnost ne znače psihički i moralni krah ličnosti – najbolje pokazuje primer novosadskog profesora istorije i šahovskog FIDE-majstora Dragoljuba Baretića (82).  Naime, on je još u osmoj godini života ostao bez vida, ali mu to nije smetalo da celog života intenzivno radi na sebi: s odličnim uspehom i u roku završi sve stepene školovanja, stekne fakultetsku diplomu i natprosečno i veoma univerzalno se obrazuje. Ono što je u svetskom šahu bio Emanuel Lasker (doktorirao filozofiju i matematiku, a pisao i objavljivao eseje iz maltene svih oblasti života) kod nas je Baretić. Prosto je divota družiti se s njim i slušati sa koliko energije, studioznosti i lepote veoma argumentovano i relevantno priča kako o šahovskim temama, tako i o filozofiji, politici, medicini, sportu... Objavio je i dve knjige poezije (’’Palacanja’’ i ’’Šta nas čeka’’) knjigu aforizama        a ima napisana i za objavljivanje pripremljena dva romana, kao i seriju eseja koji se bave političkim i filozofskim temama. Studirao je filozofiju i pravo, ne diplome nego obrazovanja radi. Ima porodicu – suprugu Zoru, kćerku Gordanu i dvoje unučadi – Ivu (16) i Miloša (12).

Često je putovao po zemlji i svetu i do 1992. godine, kada je penzionisan, radio prvo kao profesor istorije na Radničkom univerzitetu ’’Radivoj Ćirpanov’’ u Novom Sadu, a potom  kao stručni saradnik za kulturne delatnosti slepih u Pokrajinskoj konferenciji slepih Vojvodine.  Pokrenuo je   časopis za opismenjavanje slepih ’’Vidici’’ i zvučni časopis ’’Odjek’’. Rekli bismo da je srećan. Međutim, da li je tako – prvo je pitanje koje smo mu postavili u poseti upruiličenoj samo desetak dana pre no što je preminuo.

- Ako se zna da čovek 85 odsto utisaka prihvata okom ili, pak, ako se ima u vidu ona ruska narodna mudrost koja kaže da je ’’vrednije jednom videti nego sto puta čuti’’ – teško poverovati da čovek moje fizičke hendikepiranosti može biti srećan. Međutim, ja tvrdim da sam srećan, jer sam shvatio svoj fizički nedostatak, pa sam u povećanoj duhovnoj i intelektualnoj napetosti i dinamici pronašao satisfakciju koja me čini srećnim. Imao sam i sreću da se oženim previvnom Zorkom koja mi je nesebično pomagala u životu, uključujući i pomoć oko šaha jer je putovala samnom i vodila zapisnike svih mojih zvaničnih mečeva.

Tome je umnogome doprineo šah – zar ne?

- Svakako. Šah je za mene dokaz vantelesne rekreacije i umne samorealizacije. Za samorelaciju na drugim nivoima treba imati više života. Moji šahovski dometi  ostvareni su zato što je za mene šah predstavljao samo jednu dodatnu kopču u uključivanju u tokove ljudskog postojanja. U tom smislu šah i rezultati koje sam postigao u njemu u potpunosti su ispunili svoju misiju.

Mudraci su rekli ’’čovek je nesrećan onoliko koliko je sam oseća, a srećan koliko to sam hoće da bude’’.  Hteo sam, bio i jesam srećan!

Nesrećno detinjstvo

Priču o šahu ćemo nastaviti, no pre toga recimo da je Baretić rođen 1936 godine u Svilojevu kod Apatina, gde nije dugo ostao jer mu je otac bio železničar pa su se često selili. Kada mu je otac umro 1939. godine, prihvatila ga je baka u Baretićima  u Dalmaciji, gde je ostao do kraja rata. Vid je izgubio 1944. dotakavši zaostalu italijansku bombvu, koja mu je razmrskala i šaku leve ruke. Naon oporavka u Crikvenici, majka ga je odvela u Beograd gde je s teškom mukom izdržavala devetoro dece.

- Odmah sam primljen u Zavod za slepu decu u Zemunu, gde sam završio školovanje i naučio da igram šah, što do tada nisam znao, iako sam, dobro se sećam, šahobvsku tablu i figure video svojim očima, jer su ga stričevi igrali dok sam bio ’’okat’’ (izraz je njegov – verovatno po Vuku Karadžiću). Šah je u Zavodu, uz mali fudbal, koji smo igrali loptom zvečkom, bio glavni sport i razonoda nas slepih. Imali smo neobično dobrog pedagoga koji nas je uvodio u čari ove igre. On nam je čitao literaturu, diktirao poteze pojedinih partija velikih šahovskih majstora, nabavljao knjige o šahu i sl. Sećam se da sam prva teoretska znanja o šahu stekao iz knjige Ozrena Nedeljkovića ’’Teorija otvaranja’’ – ističe Baretić, koji je bio najbolji đak generacije u osnovnoj školi, odlikaš u Gimnaziji, redovan i dobar student.

Kad je već reč o malerima, recimo da je kao srednjoškolac pao sa šestog sprata, zadobio tešku frakturu nogu, kičme i grudnog koša, ali se relativno brzo oporavio i nastavo školovanje.

Majstorija i brojčani sistemi

U osnovi šah  je zabava, ali i jedno veliko vežbalište, jer slepi ljudi se kreću i snalaze na malom prostoru koji postepeno šire. Međutim, šah nema kraja, pa je samo relativno kazati da je mali prostor... ističe Baretić, i odmah navodi neke njemu drage definicije šaha, naravno i svoju:

- Prvo da kažem da ,  kao što je fizički sport dokaz telesne snage jednog naroda, i šah je dokaz mentalne snage jedne nacije. Kako je duh moćniji od tela, mi ne bismo smeli lako da se mirimo gubljenjem dugogodišnje dobre pozicije druge svetske šahovske nacije – odmah iza bivšeg Sovjetskog saveza! Znači – ova država mora negovatri šah i ulagati u njega. Nedavno sporadično fakultativno  uvođenje šaha u školsku nastavu, koje i nije sistemski yaživelo,  je lep eksperiment  i dokaz da je kod nas shvaćen značaj intelekta i duhovnosti.  Jer on je, uz ono što sam rekao, po Bleghuru ’’igra za intelektualno nedmetanje ličnosti’’, a Botvinik kaže: ’’Ako je akustika nauka o zvuku, ako je muzika nauka o lepoti zvuka, ako je logika nauka o ljudskom mišljenju, onda je šah nauka o zakonima ljudskog mišljenja’’. Moja definicija šaha je više pragmatična no estetska: ’’Šah je dobrovoljno mučilište mozga’’.

Da bi neko dostigao svetle šahovske visove, šta je za to condicio sine non qvo – uslov bez koga se ne može?

- Potrebna su najmanje četiri uslova:dobro zdravlje, veliki talenat, visoka borbenost/upornost  i velika marljivost.  A poželjna još tri: bistar um – visoka inteligencija, jaka intuicija i snažna mašta, kreativnost i kombinatorika!

Došli smo do centralnog pitanja, bar kada ste Vi u pitanju. Kako Vi, zapravo, vodite svoju drvenu vojsku i juriš sa hiljadama i hiljadama kombinacija?

- To je najčešće pitanje koje mi ljudi postavljaju i na koje najteže odgovaram, jer mi je to zaista teško da objasnim. Ali, najprostije bih to  ovako objasnio: protivnik mi kaže potez koji odigra, a ja potom, na osnovu nekih svojih brojčanih sistema i obilja kombinacija – smišljam i povlačim poteze koje smatram najboljim.

Znači li to da osnovu igre slepih šahista čini memorija?

- Uglavnom, ali je šah ipak prebogat i prelep da bi se moglo uspešno igrati samo memorijom. Ja zapravo imam fantastičnu memoriju. Pamtim gotovo sve što registrujem preko bilo kojeg čula, ali bez  ’’onog’’ brojčanog i kombinatornog sistema u šahu bih malo postigao. Imam i veoma snažnu intuiciju na koju sam se oslanjao koliko i na inteligenciju.

 Zahvaljujući tim svojstvima i sistemima, Baretić često i uspešno igra tzv. Blin-produkcije (simultanke) i na 20 ploča. To mu je uža specijalnost koja izaziva nevericu ali i oduševljenje svih, jer je gotovo neverovatno da slep čovek istovremeno igra 20 i više šahovskih partija, koje uglavnom dobija ili remizira. Dugo se spremao da obori svetski rekord mađarskog internacionalca Fleša, no, kako u poslednje vreme ima nešto više zdravstvenih problema, odustao je.

Pobede nad ’’okatima’’

Od 1960. godine, pa sve do pre desetak godina, Baretić je učestvovao gotovo na svim domaćim i međunarodnim tuirnirima slepih šahistas i uglavnom postozao dobre rezultate. Titulu majstora stekao je daleke 1971. godine, a FIDE-majstora 1980. godine. Šestostruki je prvak Jugoslavije u konkurenciji slepih. Tridesetak puta je učestvovao na prvenstvima Vojvodine ’’okatih’’ – dva puta čak bio prvak Vojvodine, a takođe je dva puta igrao u finalnom i polufinalnom turniruprvenstva države šahiosta zdravog vida i oba puta bio u sredini tabele. Najveći uspeh u karijeri postigao je 1978. godine na svetskom prvenstvu u Brižu, osvojivši treće mesto, a uvršten je i u šahovsku enciklopediju sveta.

- Svi tvrde da mi je to najveći uspeh u karijeri, ali ja imam nešto drugačije kriterijume. Smatram da su pobede na osam turnira ’’okatih’’ šahista moj najveći uspeh. Ja, inače, mnogo radije igram sa ’’okatrima’’, jer su to moji najbolji drugovi. Oni su mi pomogli da završim fakultet, da radim na šahu i oslobodili me svih kompleksa. Sve te činjenice, pogotovo što su me šahisti zdravog vida prihvatili kao normalnog i sebi ravnopravnog čoveka i šahistu, za mene su velika ljudska satisfakcija i misija koju sam ostvario uz pomoć šaha.

Kako ocenjujete današnju situaciju u našem šahu, šah uopšte?

- Moramo znati da je naš šah od 1950. do 1980. bio drugi po kvalitetu na svetu! U tom periodu je recimo Gligorić osvojio deset a Matanović 7 olimpijskih medalja. Poslednji veliki uspeh postigla je naša reprezentacija na olimpijadi   u La Valeti  na Malti, gde su Ljubojević, Ivkov, Parma, Nikolić i Marjanović osvojili bronzanu medalju.

I dalje imamo talentovane  mlade šahiste koji blesnu u ranoj mladosti ali ubrzo potom deprimiraju, zaustave u razvoju, ne retko i odustanu -  jer mi više nemamo ni svoju šahovsku školi, ni vrhunske trenere ni kvalitetna takmičenja gde bi sazrevali, da ne pominjem novac koga najčešće za šah nema, a  koji nije bezznačajan. Šta, recimo,  znači vrhunski trener najbolji je primer Botvinika koji je stvorio Karpova, Kasparova, Ivančuka i mnoge druge.

Zbog svega toga čini mi se da se naš šah već duže vreme nalazi na kobnoj stazi posrtanja, hoću da verujem ne bespovratnoj.

Inače, od radosti improvizacije za tablom, mašte, ideja i kreativnosti nije ostalo ništa jer su dominantne postale dugotrajne pripreme, težak kabinnetski rad i vežbanje memorije uz pomoć kompjutera. Stvaralački šah je istrošio ideje i pretvorio se  u memorijski gde je sve u sistemu, gde  pobeđuje onaj ko zapamti   više   ranije odigranih  varijanti i poteza. Nekad je središnjica počinjala u petom potezu, danas počinje u dvedesetom, jer su svi sve varijante bar do toga poteza nabubali napamet. Gde je tu sopstvena glava,  mašta, improvizacija,  smisao za kreativnost, potez koji već nije viđen i zadovoljstvo neviđenog? Ne znam šta bi rekli Botvinik, Talj, Smislov, Petrosijan, Korčnoj,  Fišer, Kasparov... ali činjenica je da   Leko, Anand, Jusipov, Kramnik... veoma uspešno funkcionišu i u ovim i ovakvim uslovima.

I za kraj neminovno pitanje: šta sada kao penzioner radite:

- Dospeo sam u pedagošku fazu kada više razumem nego što umem. Imam želju i snage da znanje prenosim na mlade. Za sada povremeno radim sa jednim brojem mladih šahista, a da je šah uveden u škole mogao bi mnogima biti koristan savetnik. Iako sam već u poodmakloj životnoj dobi, rađa se u meni novi impuls – filozofija šaha. Nju ću, ako ne napišem knjigu, bar prezentirati đacima koje će šah ubuduće sve više interesovati, a ja imam i praktična i teoretska znanja o njemu koja će, nadam se, neko  znati i hteti da iskoristi– kaže Baretić, očigledno izuzetno duhovita, ambiciozna i hrabra ličnost koji nikada u životu nije klonuo ni duhom ni telom, uprkos ozbiljnom fizičkom hendikepu koji ga prati od ranog detinjstva.