Konačno, ta fudbalska pravda, koja je često surova, nagradila je mlade fudbalere pirotskog  Radničkog. Osetilo se to od prvog trenutka da su mladići u belim dresovima sakupili dovoljno energije, želje i imali znanja da u svemu nadigraju, rekao bih u nekim trenucima bez razloga,  previše sigurne u sebe, gostujuće igrače.

Nišlije su došle u Pirot gledajući sa visine, jer na tabeli, imaju 13 bodova, (a tako malo u odnosu one iz vrha), na protski tim, koji je prikovan na dnu, bez bodova, ali sa nekoliko, bez razloga, izgubljneih mečeva.

Tokom meča, pirotski Radnički delovao je agresivnije, organizovanije, opasnije za gol, dok su Nišije, u stilu “sad ćemo da ga damo” ugrožavali  Cvetanovića koji im je “očitao lekciju” i “skinuo” sve njihove udarce.

Momcima sve čestitke. Ako ovako nastave, biće i bolje serije. Treba samo veća vera u sebe i u pobedu. I pobede će stići.

Na kraju dva detalja koja nemaju direktne veze sa utakmicom.

Kraj mene  desetak metara, stajala je poveća grupa ljudi.  Čudno, neki od njih, koje sam poznavao, navijali su za “crvene” iz Niša, zbog našeg Nikole Petrovića, koji je, da to potenciramo, jedan od najboljih, ako ne po znanju i najbolji, teško izgovaram  “niški fudbaler”. Gorko mi je kad pomislim, da je dok je bio u Pirotu, “grejao” klupu kraj trenera podmlatka. Sada je stub tudjeg tima.

A ona druga grupa ljudi, poveća, navijala je za pirotski Radnički. Zašto!? Dole na terenu u belom dresu bila su njihova deca koja su iz Niša došla u Pirot.

I drugi detalj. Trenera Nišlija Dejana Brankovića, dobro znam i kao igrača, imao je dobru karijeru, igrao u Vardaru, a sada je i selektor mladjih selekcija FS RIS. Da li je trener Brankpović stigao sa svojima u Pirot da “ošamari” pirotski tim, u kojem, da ironija bude veća, ima upravo igrača koji se u Nišu ili nisu nametnuli, ili nisu želeli da igraju za Nišlije, tek, nervozan i razočaran zasluženim porazom, poslao je svoje igrače na srpinteve posle utakmice. Kao pedagošku meru, kaznu recimo!