XS
SM
MD
LG

Čuvar uspomena i svedok istorije - Borivoj Mirosavljević

Borivoj Mirosavljević – novinar, fotoreporter, publicista... dobitnik  tri nagrade za životno delo -  fotografiju, sport i novinarstvo. Novinarskim tekstovima u "Dnevniku", ''Građanskom listu’’,   "Večernjim novostima", ‘’Tribini’’, ”Areni”,  "Sport i svetu"... Mirosavljević ostavio dubok trag u novosadskom žurnalizmu, a svojim fotografijama načinio  izuzetno bogat i vredan fotografski opus od sedam tomova ANTOLOGIJA FOTOGRAFIJA VOJVODINE  (plus 7 knjiga o FK ‘’Vojvodina’’) koji sadrži  bogatu vizuelnu  i dokumentarnu hroniku o najznačajnijim događajima  proteklih pet decenija.

Imao je Novi Sad u svojoj istoriji boljih i uspešnijih novinara, možda i fotografa, ali boljeg i kompletnijeg novinara foto-reportera od Borivoja Mirosavljevića sigurno nije!  Skoro ceo radni vek je pisao hroniku ovog Grada, najčešće one najvruće teme,  a ceo život je proveo/provodi sa fotoaparatom beležeči svojim objektivom ne samo ilustracije  za svoje i  tekstove svojih kolega i redakcija za koje je radio,  već je snimio i bezbroj  umetničkih i dokumentarnih fotografija za koje je redovno hvaljen, često i nagrađivan.

Sem što je bio (i ostao) sjajan i kompletan novinar, Mirosavljević je  bio reli vozač, osnivač foto klubova i galerija, urednik fotografije u nekoliko listova, autor dvadesetak dokumentarnih filmova, sekretar FK Vojvodina, pisac dvadesetak monografija i knjiga, urednik nekoliko  veoma uspešnih marketinških akcija "Dnevnika", rukovodilac Agencije multimedijalnih komunikacija... Rečju, bio je univerzalac koji se bavio svim i svačim i čega god da se dotakao - pozlatio ga je.

Pregrmeo je mnoga čuda i nedaće, bio optuživan i suđen, ali nikada nije osuđivan. Već petnaest godina je u penziji, što ne znači da više ne radi. Naprotiv! Objavio je 5 knjiga o FK ’’Vojvodina’’, čiji je bio sekretar jedno vreme, a povodom svog 70. rodjendana, ovih dana je objavio sedmi tom Antologija fotografije Vojvodine – LJUDI SA TRI OKA,  što je i naš neposredni povod za intervju sa ovim polivalentnim i neumornim stvaraocem.

Novinarski podvizi

- Kolege novinari često su me upoređivali sa bokserom "fajterom". U vreme kada je većina među  njima,  pre objavljivanja svojih tekstova u novinama, išla po "svoje mišljenje u komitet", ja sam ta vrata uporno zaobilazio i izbegavao bilo kakve "lakirovke". Ne retko sam zbog toga bio na tapetu političara - počinje svoju priču Mirosavljević, kojeg smo zamolili da  se odredi i ispriča ono što smatra svojim najinteresantnijim novinarskim podvizima:

-  Bilo je toga puno i veoma mi je teško izdvojiti samo nekoliko priča  iz obilja interesantnosti.  Da li je to fotoreportaža o sopstvenom saobraćajnom udesu, objavljena na srednjim stranama "Večernjih novosti", u maju 1965. godine? Možda afera "Krvava galerija" dr Ilića u nedeljniku "Sport i svet" ili otkriće teškog falsifikata diplomskog rada Pere Rajkova na Ekonomskom fakultetu u Subotici, objavljeno  u zagrebačkoj "Areni". Ili...

Najdraža mi je ipak reportaža o povratku jugoslovenskih atomista iz Vinče, koji su zbog ozračenja na poslu bili na višemesečnom lečenju u Parizu. Taj slučaj je dugo vremena držan u diskreciji, kao najveća državna tajna. Atomska radijacija ozbiljno je ugrozila života 5  neših atomista. U najvećoj tajnosti oni su lečeni u Francuskoj gde su im stručnjaci presadili koštanu srž. Posle četiri godine lečenja oni su se 17. februara 1959. godine vratili u Beograd. Njihov povratak je trebalo da bude diskretan. Međutim, slučajno sam iz krugova državne bezbednosti saznao za vreme njihovog povratka. Hitno sam otputovao u Vinkovce, sačekao simplon-orijent, koji je stigao tačno po redu vožnje u 3.59 minuta,  i uz pomoć specijalnog ključa (nasleđenog od oca željezničara) ušao u vagon sa natpisom "Pariz - Beograd".  Pronašao sam kupe u kojem su spavali atomisti, razbudio ih, obavio razgovor i   napravio seriju fotografija, čak i kako se jedan od njih brije. Kada se voz približio Beogradu, prešao sam u susedni vagon. Na stanici su ih čekali ljudi iz državne bezdednosti i odveli ih na bezbedno mesto, daleko od očiju, ušiju i kamera beogradskih kolega. Sutradan sam u "Dnevniku" objavio ekskluzivno foto reportažu. Iznenađeni su bili beogradski listovi, čak i ljudi iz policije, ali da bi bilo ekskluzivno mora se često biti brži i spretniji od drugih.

Sve, sve – ali fotografija!

Uprkos obilju vesti, članaka, intervjua,  reportaža, knjiga... koje je objavio, Mirosavljević je bio i ostao poznat i kao fotoreporter u čijoj fotografiji se uvek preplitalo dokumentarno i estetsko.

Pripada onoj izuzetnoj  generaciji  novosadskih fotografskih stvaralaca koji su stvaralačku aktivnost započinjali tokom pedesetih godina, u vreme kada su se u jugoslovenskoj umetnosti i fotografiji dešavale izuzatno značajne promene. Svojim shvatanjem fotografije, kao zasebnog i samostalnog medija, stvaralačkim entuzijazmom i senzibilitetom Mirosavljević je dao značajan doprinos prosecu modernizacije fotografije i fotografske umetnosti u nas.

Njegov stvaralački opus je bogat i raznovrstan. U umetničkoj fotografiji  je na sintetički način objedinio dokumentarističke i estetske elemente - svaka njegova fotografija je bila zasnovana na životnim situacijama, na realizmu svakodnevlja, na "sirovini života" kako je to govorio slavni Breson. U taj realizam fotografske slike Bora je znao da unese sopstveni subjektivizam , da svakom ostvarenju da lični pečat, karakterističan prizvuk i atmosferu. Pri tome  vodio je brigu o autentičnosti  fotografskog izraza, o primarnosti fotografskih elemenata u slici. Prevashodno se bavio problematikom svetla, odnosom tamnih i svetlih površina, kompozicijom, atmosferom slike. Njegove fotografije se oslikuju preglednošću snimka, jasnoćom tematske i motivske definicije, jednostavnošću i direktnošću poruke.

Osim umetničkom, Mirosavljević se bavio i fotoreporterskom, dokumentarističkom, primenjenom fotografijom. Njegov opus je izuzetno bogat a u dokumentaciji je ostala jedna obilna vizuelna zbirka o najvažnijim zbivanjima tokom proteklih pet decenije.

Tokom pola veka  snimanja  fotoaparatom izlagao je na oko 1000 kolektivnih izložbi, kod nas i 30 zemalja sveta, i priredio 30 samostalnih izložbi. Njegovo traganje za prošlošću i beležženje sadašnjosti  tokom pola veka uspešnog i nagrađivanog rada, opredmećeno je u mnogobrojnim monografijama: u seriji „Ljudi sa tri oka –Antologija  fotografije Vojvodine” objavljeno je 8 knjiga, 4 monografije vezane za FK Vojvodina....

Dokumentaristički foto podvizi

-  Životne teme su primarni oslonac i osnovno polazište a fotografija moj dokaz za napisano i  lični i poetski stav o zaključenom. Ona registruje impulse svakodnevnice, sam život... kaže Mirosavljević čija foto reporterska i lajf fotografska delatnost potvrđuju svest fotografa o značaju svog delovanja. Bora je tu svoju uverenost večito nosio u sebi, što potvrđuje i kuriozitet da je uspeo da snimi i svoju nesreću - udes u kojem je jedva preživeo:

- Nakon što sam se svojim kolima survao u ambis, čudnom igrom sudbine i blagonaklonim osmehom fortune ostao sam živ i bez ozleda.  U tom uzbudljivom momentu, verovatno nošen instinktom, uzeo sam fotoaparat i snimio olupine smrskanog automobila iz kojeg sam se samo trenutak pre toga jedva izvukao - kaže Mirosavljević, dodajući da je reportažu o tome objavio već sutradan na srednjim ilustrovanim stranicana "Večernjih novosti".

Ipak, najradije se seća  fotografija koje imaju trajnu vrednost, fotografija koje imaju dušu, a to su fotografije sa ljudima, naročito sa najmlađima, sa decom. "Deca predgrađa" su obeležila stvaralački početak Borivoja Mirosavljevića. Umesto estetizovanih, egzaltiranih i romantizovanih predstava, serija "Deca predgrađa" snimljena 1957. godine, predstavlja jedan čitak, jasan, prijemčiv prikaz grupe neobuzdane, razdragane dece  - ispunjene pulsiranjem  životnim dinamizmom, spontanošću, ekspresivnošću. Karakterističan primer "lajf fotografije".

Zahvaljujući toj seriji fotografija, načinjenoj u ciganskom predgrađu Novog Sada, 1957. godine,  na velikoj internacionalnoj izložbi "Kako se deca sveta igraju" u Švajcarskoj,  pod pokroviteljstvom UNUICEF-a,  Mirosavljeviću je pripala srebrna medalja. Bio je to njegov prvi veći međunarodni uspeh, ali i vojvođanske fotografije posle  Drugog svetskog rata.

Pogled s neba

Autor je fenomenalne serije fotografija Novog Sada iz aviona, dakle s neba. Šta ga je na to opredelilo?

- Tražeći odgovor na to pitanje moram da se vratim u detinjstvo, u vreme kada sam školske raspuste provodio u rodnom Futogu, i kada sam sa tetkom Milicom i vršnjacima odlazio u crkvu. Tada bih, kao klinac, gledao u crkveni svod, u nebo, i pitao se: kako gospod bog odgore sve vidi i grešnike i kažnjava? Međutim, kada sam odrastao shvatio sam da bog sve i ne vidi i da mnogi grešnici prolaze nekažnjeno. Zato sam poželeo da i ja malo poletim do neba i vidim kako to bog vidi svet odgore. Odmah vam mogu reći da izgleda mnogo lepše nego što ga vidimo sa zemlje.  Pre svega, iz aviona se ne vidi ono što je u njemu ružno i prljavo. Novi Sad mnogo volim, želeo sam da ga ovekovečim još lepšim no što jeste - kao bajku, kako stvarno i izgleda odozgo, što su mi mnogi i rekli razgledajući moje fotografije iz te serije.