Iako je od uvek bio privilegija muškaraca, sport sve više postaje svakodnevna potreba i praksa žena. Da je to tačno pokazuje i najnoviji podatak koji pokazuje da je trenutno u svetu od ukupnog broja aktivnih sportista 42 procenta predstavljaju žene! I to ne samo u tradicionalno ženskim sportovima, kao što su ritmička gimnastika, umetničko klizanje, atletika... već ih je sve više i u onim tipično muškim sportovima  -  fudbal, vaterpolo, boks, karate, desetoboj u atletici...

Rimljani su imali 12 bogova, 6 muških i 6 ženskih koje su nazivali Dii majorum gentium: Jupiter, Neptun, Apolon, Vulkan, Mars, Merkur, Junona, Minevra, Cerera, Venera, Dijana; Pluton je tom prilokom bio zaboravljen, na njegovom mestu vila je Vesta. Pa šta? Ništa:  ko je pametan shvatiće, drugima ne vredi objašnjavati.

Uprkos snažnim i još uvek živim predrasudama, koje savremeni svet određuju kao dominantno muški, sve je više žena koje postepeno osvajaju muški zabran i odgovarajući vladavinski princip u svim sferama društvenog komuniciranja. Od politike, preko tržišta kapitala, transfera informacija, do kulture, medija i sporta.

Kad se govori o fizičkoj snazi, onda tu nedoumica nema, one nisu snažne poput muškaraca. Ali, nisu oni samo zbog jačih mišića i ruku uvek u prednosti. Nauka je dokazala da mit o slabijem polu nije u skladu sa biološkim istinama i da je ženski organizam po mnogo čemu fiziološki jači od muškog. Na primer, žena sa pedeset pet godina zadržava devedeset odsto snage koju je imala sa dvadeset pet, dok muškarac može da zadrži samo sedamdeset odsto.

Iako se u proseku rađa sto pet muškaraca na stotinu žena, više žena doživi trideset petu godinu života. Očekivana životna starost muškaraca za nekoliko godina je kraća, nego kod žena, a nakon stote, žene su brojno nadmoćnije u odnosu na muškarce, sudeći po tome da na osam stogodišnjakinja dolazi tek jedan stogodišnjak. Statistika kaže i da su žene bolji đaci od muškaraca, imaju bolji prosek na studijama i brže doktoriraju.

Današnji razvoj ljudskog društva pokazao je da žena raspolaže ogromnom energijom i znanjem i da se bez njenog aktivnog učešća progres ne može zamisliti.

Preciznih podataka o pojavljivanju žena u sportu nema, ali neki istoričari i sportski analitičari vezuju za kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka, i to na dvorovima bogataša. Oni tvrde da su se dame u početku bavile jahanjem, tenisom, dobacivanjem lopte i raznim vežbama za oblikovanje tela. Tek kasnije, kada su počela i zvanična takmičenja, ženski sport je dobio na ozbiljnosti i masovnosti. Danas praktično ne postoji sportska disciplina kojom se ne bave i žene.         U pitanju je samo nekoliko ekstremnih sportova, i to zbog grubosti, kao što su, recimo, američki ragbi, borbe u ringovima ili ultima fajt, gde je suština u tome da se pusti krv. Iznenađujuće je, međutim, da ni „strongmen” nije mnogo nežniji kontakt, a ipak postoji i kao ženska kategorija, pod nazivom „strongvumen”. S druge strane, ima sportova, poput ritmičke gimnastike ili umetničkog plivanja, koji su tipično ženski, dok je korfbol jedan od retkih koji se igra u mešovitoj konkurenciji

Kad je reč o sportu problem nastaje usled vekovno uvreženog mišljenja da ženski sport nije atraktivan kao muški, jer im fizičke predispozicije ne dopuštaju da predstave snagu i moć. Zaboravlja se na ono što je suštinski važno u sportu. A, to je lepota igre.

Prevaziđene predrasude

"Ukoliko se iz grešnih namera neka žena ušunja na Igre, treba je baciti s one strane koja se vidi u dolini Plimpije. Njenu radoznalost treba kazniti razbijenom glavom...", kaže jedan zakon iz antičkog doba. Sport je tada bio apsolutno muška stvar i ženama je bilo strogo zabranjena čak i pomisao na tako nešto. Možda je za sve kriva hitronoga kralejvska kći Atalanta koja je u trčanju redovno pobeđivala muškarce, pa su ponosni muškarci, bojeći se da se opet ne pojavi kakvo žensko čeljade i pobediti ih, odlučili da ženama zabrane učešće u sportskim takmičenjima.

Te predrasude su trajale gotovo pun milenijum, a još početkom ovog veka misije Kuberten nije mogao da smisli žene u sportskim takmičenjima. Prva takmičenja za žene održana su u atletici odmah posle prvog svetskog rata, a desetak godina kasnije, l928. žene su se pojavile i na Olimpijskim igrama u Amsterdamu. Od tada je njihovo učešće na velikim takmičenjima brojnije, što doprinosi i naglom razvoju ženskog sporta uopšte.

Rezultati ženskog sporta na ovim prostorima (apstrahujemo kako se država zvala – a promena je bilo više) u poslednjih pola veka posebno, obnovili su sporadična razmišljanja o učešću i mestu žena u savremenom sportu i potvrdili ranija saznanja po kojima su naše žene i tu ravnopravne sa muškarcima: naime, svaka šesta medalja osvojena na velikim sportskim takmičenjima (podatak za pomenute države upokojenice)  pripada ženama,  a ovaj lepi podatak postaje još lepši kada se zna da je na takvim takmičenjima svaki šesti takmičar u našoj ekipi bila žena. Naravno, ovo su podaci koje istorija pamti,  kada je naša zemlja bila Jugoslavija, a kada  su njene boje branile Mateja Svet, Đurđica Bjedov, Mima Jauševac, Branka Batinić, Krištof Kastica, Biserka Perman, Marinka Nadž... i naravno Vera Nikolić, Marija Veger, Desanka Pešut, Mirjana Jovović, u poslednje vreme Jasna Šekarić, Tatjana Petrović, Aranka Binder, Olivera Jevtić,  Aleksandra Ivošev...

Srbija i danas ima sjajne žene sportiste. Prisetimo se samo  uspeha odbojkašica, košarkašica, Jelene Janković, Ane Ivanović, Milice Mandić, Ivane Španović...

Druženje i rezultati

Zašto se žene sve intenzivnije bave sportom?

Najjači argument je druženje i upoznavanje. Na drugom mestu je protivteža poslu, jer višečasovno sedenje na poslu traži sportske aktivnosti. Porodično bavljenje sportom ili rekreacijom kod žena je na četvrtzom, a kod muškaraca na poslednjem mestu!

Bilo kako bilo, žene se sve više vezuju za sport. One trče, skaču, igraju, rone, otkidajući po delić vremena od noćnih izlazaka, bioskopa, pozorišta ili dokonih sedeljki. Stručnjaci smatraju da su za ženu najzdraviji sportovi plivanje, gimnastika, trćanje (ali ne na kratkim stazama), klizanje...

Aktivnost žene u fizičkoj kulturi od samog početka bila je na izvestan način ograničavana, ili bar pod nekakvim posebnim tretmanom. U prvo vreme ograničenja su bila više-manje proizvod određenih shvatanja, određenih moralnih regulativa i socijalnog statusa žene. Kasnije, u vreme kulturne emancipacije i sve šireg aktiviranja žene u fizičkoj kulturi, cela ta aktivnost potpada pod sve jači uticaj nauke i naučnih zakonitosti. Danas se, na primer, dosta pouzdano zna da li se žena može baviti nekom sportskom aktivnošću ili ne, kao što se zna i koliko i sa kakvim vrstama opterećenja se može opteretiti njen organizam i slično.

Osnovno je pravilo, koje se  na žalost često ne poštuje - žene ne treba da se trude da pobede muškarce! Jer, muški rod je bogatiji mišićima za jednu trećinu, snažniji i  brži. U proseku žene imaju sporiji zalet, udarac im je slabiji... Ali, zato su u biciklizmu, plivanju, veslanju, izdržljive kao i muškarci. Opet, u proseku, žene imaju manje srce. Neko je to uporedio sa malim motorom u lakoj karoseriji: takvo vozilo može da izdrži dug put i veliku brzinu mnogo bolje nego - kamion!

Protiv muškog hormona

Sve masovnije učešće žena u fizičkoj kulturi podstaklo je mnoge biologe, antropologe, akušere-ginekologe i sportsko-medicinske stručnjake na razmišljanje o tome kakvo će dejstvo imati ova vrsta specifičnih fizičkih napora na organizam žene. Takva razmišljanja pokrenula su i brojna ispitivanja, koja treba da odgovore da li se različite sportske aktivnosti negativno ili pozitivno odražavaju na morfološko-fiziološke osobenosti ženskog organizma.

U tom pogledu su mnoga i ranija i novija istraživanja potvrdila da sistematsko, kontinuirano i organizovano, odnosno kontrolisano upražnjavanje raznih sportskih disciplina ima očigledno korisno delovanje na ženine telesne i funkcionalne sposobnosti. Međutim, znatno ređe je bilo proučavanje  dejstva telesnih naprezanja na genitalnu funkciju žene, mada je i među ginekolozima-akušerima postojala sumnja da bi nekontrolisani i preterani sportski napori mogli da imaju negativne posledice u doba plodnosti žene, kao i na trudnoću, porođej, a možda i na vreme posle poroda.

Poznato je, u ženskom sportu Nemačka  Demokratska Republika je  dugo, sve do ujedinjenja sa SRN, bila prva svetska velesile. Činjenica je, međutim da je oko sportistkinja NBR, njihovog načina treninga, podignut gvozdeni zid, što počesto dovodi do nagađanja i izvođenja često i malicioznih zaključaka.

Jedna Kornelija Ender  ili Karin Enke, imala je osmeh  renesansne madone, ali gotovo da nije imala grudi. Mišići su zamenili masno tkivo koje daje obline ženskim grudima. Zašto  plivačice, ili atletičarke imaju više mišića u odnosu na telesnu težinu (85 odsto)? Da li je to isključivo rezultat šestočasovnog svakodnevnog treninga ili je u pitanju dejstvo zabranjenog, ali teško dokazivog, a u sportu inače mnogo korišćenog muškog hormona (steroidni anabolik)? Možda je sve u stvari posledica ranog treninga, možda će kasnije uz renesansni osmeh doći isto takve grudi (oni koji su nedavno videli Korneliju Edner koja ima dvoje dece kažu da sada ima grudi, da nosi bar četvorku).

  Skrivene opasnosti

Kada su u pitanju fiziološki aspekti sporta, nije zanemarljiv ni seks. Danas se retko ko slaže s dugo važećim mišljenjem da sportski napori otupljuju ženinu potrebu za njim.  Nemica Katja Zajcinger, koja je pre desetak godina  u  zimskom centru Val d '  Izeru osvojila hek trik u takmičenjima za svetski kup, kaže:

- Sport  uvećava seksualnu bujnost. Ako to plaši nekog muškarca, onda on nije za mene. Ali ako je posredi pravi muškarac, moja pojačana seksualnost će ga radovati.

Slično misle i druge žene koje se bave sportom, bilo aktivno bilo rekreativno. Posle trčanja svi moji nervi su napeti. Tada sam vrlo spremna na ljubav - kaže jedna američka džogerka, a psihijatar Robert Braun trvdi:

- Baviti se sportom, znači imati osećaj kao da vas dodiruje hiljadu ruku. To svakako stimulativno deluje na seksualnost.
Bert Rejnolds, američki glumački "švaler", misli da jedna žena "atleta" može da bude vrlo seksi, ali mora da vodi računa o očuvanju ženske "ranjivosti".

Ranjivost? Pa to je "seksulanost", tvrdi  bivša američka šampionka u petoboju Džejn Frederik.
- Kada neka žena vežba, ne radi to da bi se dopala nekom muškarcu, već da bi bila zadovoljna sobom, svojim telom, a to znači i povećanu seksualnost.

U profesionalnom sportu i osvajanju  pobeda, medalja i postizanju rekorda najveći neprijatelj žena bio je - datum. Naravno, stanje organizma nije isto u toku mesečnog ciklusa. Oseća se određena napetost i postižu se niži rezultati u danima neposredno pred menstrualno krvarenje. Pošto "ženski dani" prođu sposobnost organizma naglo raste i dostiže meksimum. Na pitanje da li osećaju neku slabost određenih dana, 51 sportistkinja odgovorila je negativno.

Doduše, pilule za kontracepciju revolucionarno su promenule datume takmičenja. Veštački izazvan, ciklus se može po želji pomeriti. Naravno, ovo nije ni malo preporučljivo ali, radi se... U ime sportskih rezultata žene su se pretvorile u kolose za bacanje kugle i kladiva. Čitav svet bori se protiv dopinga, očigledni su primeri žena sportistkinja koje su žtrvovele ženstvenost u ime rezultata.

Manje komplikacija

Veliki broj studija izvršenih na takmičenjima pokazao je da one ne samo imaju normalnu  trudnoću, nego i lakši i kraći porođaj. Ustanovljeno je, takođe, da je manje prevremenih porođaja i upola manje slućajeva carskog reza. Isto tako, zabeleženo je i smanjenje broja drugih komplikacija. Potpuno je sigurno da bavljenje sportom ne utiče nepovoljno na sposobnost negovanja bebe, niti na mogućnost stvaranja dovoljnih količina mleka. Stručnjaci, kao potvrdu, navode i primer majki koje ceo dan naporno rade u polju noseći bebu. Tačno je da sportistkinje koje se spremaju za takmičenje nastoje da ostanu mršave i da zbog toga grudi mogu da im budu male - ali je uverenje da veličina grudi utiče na proizvodnju mleka čista zabluda.

Šta reći na kraju osim da je žena koja pokazuje zanimanje za fizičke aktivnosti primorana da sluša upozorenja o svojoj nežnosti, telesnim ograničenjima i opasnostima kojima se tako izlaže, ali i to da većina tih upozorenja spada u bapske priče, zasnovane na zabludama, a ne na činjenicama. Ili, citirati izjavu  legendarnog britanskog premijera Vinstona Čerčila koji je, kada su ga pitali kako je uspeo da u dobrom zdravlju doživi duboku starost, odgovorio.
- Nikad, nikakav sport!

Ipak, lekari su dokazali da je potpuna "apstinencija" od sporta štetna za organizam. Čerčil je bio onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo.           

Olimpijske junakinje

Žena nije bilo na prvim olimpijskim igrama modernog doba 1896. godine u Atini i sve do Drugog svetskog rata igrale su epizodnu ulogu. Doduše, američka atletičarka Mildred Bejb Didrikson je na neki način obeležila  Olimpijadu u Los Anđelesu 1932. godine   jer je  osvojila dve zlatne medalje (bacanje koplja, trka na 80 metara s preponama) a zlato za skok u vis joj nije dodeljeno jer sportistkinje nisu imale pravo da učestvuju više od tri discipline (muškarci jesu). Šteta, jer Dirrriksonova je bila žena ispred svog vremena jer je bila sjajna košarkašica, teniserka, plivačica, odbojkašica, skakačica u vodu, golf igračica…

No, sledeće olimpijade su imale svoje junakinje. U Londonu 1948. godine bljesnula je Holanđanka Fransina    - Fani Blankers Kun osvojivši četri zlatne medalje (u trkama na 100, 200 I 8o metara prepone I 4x100 metara).    Na naredne tri olimpijade (1956, 1960 I 1964)   briljirala je  do danas neprevaziđena  sovjetska    gimnastičarka Larisa Latinjina. Najuspešnija olimpijka svih vremena osvojila je 18 medalje – dve zlatne, pet srebrnih i četri bronzane. U Rimu 1960. junakinja je bila američka šprinterka  Vilma Rudolf , ‘’Crna gazela’’’’ – kako su je zvali, pobedivši u tri trke (100, 200 i štafeta 4x100 metara). Olimpijske igre obeležila je i Čehoslovačka gimnastičarka Vera Časlavska koja je u olimpijskoj karijeri osvojila 11 medalja, sedam zlatnih i četri srebrne. Najuspešnija je bila na Olimpijadi u Meksiko Sitiju 1968. gde je osvojila četri zlatne i dve srebrne medalje. Dalje, u Minhenu 1972. najuspešnije su bile  Poljakinja Irena Ševinska i Olga Korbut a u Montrealnu 1976.  Rumunka Nađa Komaneči i Nemica  Kornelija Ender.  Olimpijadu u Seulu 1988. obeležile su  američka atletičarka Florans Grifit Džojner i nemačka plivačica Kristin Oto. (6 zlatnih medalja). Konačno, Olimpijadu u Sidneju 2000. godine obeležila je američka sprinterka Merion Džons. Rečju – žene nisu bile samo značajni akteri minulih olimpijskih igara, već katkad i njihove sveukupne junakinje.