Između kopački i sudijske pištaljke

  Miroslav Marković, poznati fudbalski i sportski radnik iz Rume, preminuo je sinoć u 81 godini. Imao sam čast i privilegiju da ga lično poznajem i da često razgovaramo o fudbalu u Sremu. Uvek je bio spreman za razgovor. Poslednji put “zvanično” smo razgovarali sredinom prošle godine. Gde drugde, nego na stadionu Slovena. Intervju je objavljen u medijima 26. maja 2015 godine-

  Zanimljiv je životni put Miroslava Markovića - Mareta iz Rume. U fudbalu je šest i po decenija: najpre kao fudbaler, potom sudija i kontrolor. Njegov „životopis“ imao bi više tomova!

  - Počeo sam svojevremeno igrati u juniorskoj ekipi Jagodine - kaže Miroslav Marković - U njoj sam proveo do 1955. godine. Prelazim u Partizan, gde ostajem tri sezone. To je za mene bilo „nešto veliko“: provincijalac dolazi na ogroman stadion, među velike igrače, koji su u to vreme bili reprezentativci: Stojanović, Šoškić, Belin, Čolić, Čeda Lazarević, Čajkovski, Zebec, Pajović, Mihajlović, Milutinović, Valok, Bobek…Uspeo sam, nekako, da uđem u prvi tim. Nisam bio standardan, ali sa velikom minutažom. Praktično, ostvario mi se san! Kao klinac, želeo sam samo da dođem u Beograd, da velikim igračima unosim stvari u autobus. Stariji igrači su me veoma zavoleli i savetovali. Moj najveći učitelj u fudbalu bio je Stjepan Bobek. Gospodin čovek u svakom pogledu! Davao mi je smernice, kako u fudbalu, tako i u školi, životu. Drugi otac! Mnogo utakmica pamtim iz tog vremena, posebno u okviru Srednjeevropskog kupa. Nezaboravne mečevi su bili na čuvenom Nep stadionu, gde sam igrao u dva navrata protiv Vašaša, pred 90.000 gledalaca. Bolan je bio poraz od 6:1. Bili smo oslabljeni, bez isključenih Bobeka i Zebeca. Postigao sam taj jedini gol, iako sam za direktnog protivnika imao poznatog Karpatija. U sećanju mi je i utakmica se Partizanom protiv reprezentacije Holandije 1956 godine. Iz Partizana prelazim u Slobodu iz Tuzle, gde ostajem malo duže (pet i po godina). Zanimljiv detalj: kao fudbaler Slobode izveo sam nepogrešivo 56 kaznenih udaraca! Iz Tuzle prelazim u Radnički u Kragujevac, da bi završio u Kaknju (Druga liga). Tu sam položio za fudbalskog sudiju.

  Bogato igračko iskustvo umnogome je pomoglo Maretu i u igračkoj karijeri.

  - Vrlo brzo sam napredovao - seća se Marković - Najpre do republičke kategorije. Dolaskom u Srem, tačnije Rumu (1974. godine), postajem sudija saveznog ranga. Bilo je veoma lepih utakmica. Sećam se utakmice Velež - Hajduk u Mostaru, gde su kapiteni bili Vahid Halilhodžić i Šurjak. Kažu da tada oko 3.000 gledalaca nije moglo da uđe na stadion. Sudio sam polufinale Kupa UEFA između Štutgarta i Lokomotive iz Sofije.

  Šta savetujete mladim sudijama?

  - Da treniraju redovno i da su uvek u toku prilikom izmene pravila. Moraju biti „pravi ljudi“ kako na terenu, tako i na ulici, školi ili na poslu.

  Da li se dogodi da je neka utakmica u Rumi ili u okolini, a vi kući dremate?

  - I  ju, naopako - odgovor tipično sremski.

  Sahrana Miroslava Markovića - Mareta, obaviće se na groblju Barunovac u Rumi, 13..decembra, u 12. časaova.

Miroslav Marković - Mare