XS
SM
MD
LG

Niko kao Rad!

U pitanju je i više nego emotivno pismo igračice koja igra na poziciji desnog beka. Ona se zove Sanje Savić. Sumnjamo da svi mogu shvatiti težinu i istinsku vrednost ovog teksta. Nije ni važno, ako ga MI kao pravi kolektiv prepoznajemo. Sanja hvala na iskrenosti, upornosti i velikoj istrajnosti uprkos svim problemima koje imaš. Tvoj ŽFK Rad

"Pre nego  što sam prešla u Rad ,igrala sam za ''Radnički 1919'' iz Zrenjanina i ''Bačka Žabalj''. Za Radnički sam odigrala samo polusezonu koja je za mene onako bila uspešna, dok sam u Žablju provela skoro dve godine. U oba kluba sam igrala bez treninga, jer daleko živim i nije bilo baš moguće da treniram sa ekipom,ali i pored toga na svakoj utakmici sam naučila po nešto novo i stekla iskustvo koliko-toliko. Za Rad sam čula od Jelene, znale smo se sa faksa, tako da sam znala odprilike šta i kako,odmah  sam joj rekla da ću preći, ali ne sama , nego da ću dovesti sa sobom još dve drugarice, tako je i bilo.  Sa mnom u Rad su prešle Aleksandra Arsić i Jelena Marković. Kad se završila sezona, upravi Žablja sam rekla da imam želju da pređem u Rad, prvenstveno zbog sebe, a i zbog faksa, dosadilo mi je da igram bez treninga. Oni su mi na to odmah odgovorili kratko i jasno : '' Papire nećeš dobiti bez obeštećenja'', ne sećam se kolika cifra je bila u pitanju,ali se nisam složila sa tim. Ako klub ništa ne uloži u igrače, na osnovu čega se traži obeštećenje? Pri tom na svaku utakmicu me je tata vozio, ili sam išla vozom o svom trošku, ni dinar im nisam uzela ni za kartu, a ni moj tata za gorivo. I onda na osnovu čega se traži obeštećenje? Išla sam na utakmice kad nikog nije bilo, pa čak i onda kad smo išli sa 9 igrača, svakoj utakmici sam davala svoj maksimum. Slažem se da će moji drugari dobiti nove lopte, dresove,ali klub to nije zaslužio. Zahvalna sam Žablju za svaku odigranu utakmicu koju sam igrala 90 min.i stekla neko iskustvo u igračkom kadru, što sam upoznala neke nove ljude sa kojima sam i danas dobra, i što sam imala probu u Vojvodini i Zvezdi. Nisam ih iskoristila,ali samo ja znam zašto, mislim da sam dobro postupila što sam prešla u Rad, tj.sigurna sam u to i videćete zašto. Papire sam izvukla preko Saveza, bilo mi je dosta svađe sa trenerom Žablja, možda sam malo preterala, ali u tom trenutku sam mislila da je tako najbolje. Ni jedan klub ne može da zadrži nekog igrača u timu, ako on to sam ne želi, kao što je bilo u mom slučaju.

Došla sam u Rad na prvi trening, gde mi je bilo sve novo, na tom treningu je bilo preko 30 igračica, što je već tada nagoveštavalo da će biti nešto od ovog kluba. Kako se treniralo sve jače, shvatila sam koliko u stvari ''ne znam'', koliko sam toga propustila da naučim. Na treninge sam išla svaki dan, i ako krećem 3h ranije,a dolazim 3h kasnije, meni to nije predstavljalo problem,jer : ''Ako nešto istinski voliš i želiš da postigneš nešto ne postoji nemoguće ''. Rekla sam sebi da ću ekipu maksimalno da ispoštujem dok sam tu, nastavila sam da treniram i da se trudim- trud se kad-tad isplati pre ili kasnije. Ovde sam naučila da se sve polako radi i da treba mnogo odricanja i strpljenja ako želiš da uspeš u nečemu. Treninzi ovde su mi dosta pomogli, stvorili su od mene nekog igrača, a pre svega čoveka i prijatelja. Naučili su me kako treba da se ponašanam, a kako ne treba, ko mi je prijatelj a ko nije. Ovde se ne uči samo o fudbalu, ovde naučiš kako kroz život da guraš dalje. čak iako ti ne ide ništa. Ne mogu da kažem kako sam neki vrhunski igrač,ali sam se dosta popravila i napredovala. U Radu sam naučila šta znači biti deo nekog kolektiva-ekipe, gde se svaki dan družiš sa igračicama pre/posle treninga,da nije bitno da li si dobar igrač ili ne, da li si ''početnik'' ili igraš 5 godina fudbal. Nije sve u novcu,još ima ljudi kojima je fudbal na prvom mestu iako se igra  bez para. Nekad je više bitno koji dres nosiš i koje boje braniš, nego koliko para dobijaš po utakmici. U Radu nema para,ali ima nešto vrednije od toga što krasi ovaj klub, a to je odlična atmosfera unutar kluba između igračica,takođe tu su ljudi koji bi sve dali za fudbal i koji jure nove lopte,opremu, rekvizite za nas, ljudi koji se i bez para bore svom snagom za nas i ne odustaju. Svako od nas će to da vrati na neki način, mi smo na neki način vratili tim ljudima to što su verovali i što veruju u nas od samog početka. To ne može da se shvati čitajuči ovo, to mora da se doživi negde, a garantujem da to nema nigde sem u Radu, mislim da to nema ni u Superligaškim klubovima. Ovo što mi imamo ovde, nema nigde, i ne verujem da će biti negde. Same sebi smo sredile svlačionicu, naravno uz pomoć ljudi iz kluba,imaš svoju slačionicu iz koje niko ne može da te istera,svoj ključ i sve, to ti je još veći motiv da se boriš i gineš za ove boje i grb koji nosiš. Sa strane mogu da nas pljuju,pa čak i da dolaze na treninge da nam se ''smeju'',ali ne znaju kako se ovde radi. Ovo je klub koji je imao 80% ''početnika'' i koji je mnogo postigao za godinu dana.

Moja prva zvanična utakmica u dresu Rada bila je baš protiv ''Radničkog 1919'' iz Zrenjanina(mog bivšeg kluba), igrale smo kod njih gde smo,  pre početka utakmice smo uradile nešto po čemu smo postale ''poznate'' slikale smo se,napravile smo dosta fotografija i otišle u svlačionicu.Iz te utakmice izašle smo kao pobednice -rezultatom 1:5,posle utakmice smo otišle sve zajedno da proslavimo prvu pobedu u prvenstvu. Mnogi su nam se smejali, misleći da se samo slikamo,a mi? Mi smo nastavile vredno da treniramo, to nam se i isplatilo,što se i kasnije pokazalo. Drugo kolo u goste nam je došla ekipa ''Sremice'' iz Sremske Mitrovice, gde smo pred svojom publikom i na svom terenu izgubile 0:1, tu utakmicu nismo loše odigrale, naprotiv nismo imale sreće. Imale smo šansi, bile bolje, ali nismo imale završnicu, i izgubile. Iz ovog poraza smo izašle još jače i nastavile vredno da treniramo. Treće kolo smo išle u goste ekipi '' Bačka Žabalj'', gde smo slavile 1:14 i donele nova 3 boda kući. Ta utakmica mi je draga zato što sam htela da pokažem upravi Žablja gde sam prešla i da nisam pogrešila u svojoj odluci. Četvrto kolo nam je došla ekipa ''Bistrica 021 '' iz Novog Sada, nimalo ekipa za podcenjivanje i nimalo loša ekipa. Taj vikend odigrala se jedna vrlo nezgodna utakmica na stadionu Kralj Petar Prvi, koja se završila u našu korist, pobedile smo 2:0. Nastavile smo pobedonosni niz posle onog poraza, što je bilo dobro po nas. Peto kolo i ''vatreno krštenje'', išle smo u goste ekipi ''Metalmanije'' iz Kanjiže koja je tada imala veliku gol razliku i zauzimala prvo mesto na tabeli. Znala sam da će kod njih biti jako teško igrati, znala sam kako igraju i sve. U utakmicu smo ušle nekako uplašeno i nervozno, ne znam zbog čega, to se baš primetilo na terenu. Nismo se vratile kako smo očekivale, izgubile smo 6:3, to nam je bila druga izgubljena utakmica u prvom delu prvenstva,ali nas to nije uplašilo da sad stanemo i da se predamo. Morale smo sve do kraja da pobedimo i da ekipi ''Metalmanije'' damo tri gola, nije bilo lako,ali smo uspele. Ni ovaj poraz nas nije sputao od cilja, do kraja smo imale sve pobede i jurile gol razliku.

Kada su sve ekipe bile na pauzi mi smo i dalje nastavile da treniramo, bila je to jedna vrlo bitna utakmica za sve nas, igrale smo finale Kupa Beograda sa ekipom '' Obilića''. To je bila utakmica koja će uvek da se pamti, to nije bila obična utakmica, to je bilo više od utakmice. Tom utakmicom smo pokazale svoje ''zube'' i ginule jedna za drugu na terenu, u pravom smislu te reči. Tu utakmicu je došlo da gleda puno ljudi, tribine su bile više nego obično popunjene, bili su tu naši navijači koji su nas bodrili svih 90 minuta i bili uz nas. Znate, kad imate nekog na tribini, ko će da ''urla'', da vam aplaudira za neki dobar start, pas ili bilo šta, tada vam proradi adrenalin da morate da ''grizete'' još jače,a tu su i vaše saigračice, koje i kad vam ne ide su tu i bodre vas. Utakmicu smo odigrale ''muški'' iako nas je protivnička ekipa malo podcenila, pokazale smo šta znači ''ekipa'' i kako jedna ekipa treba da se ponaša. Tada smo bile i više od prave ekipe,pustile smo misli na drugo mesto, samo smo se usresredile na utakmicu i rekle da ćemo da ginemo za svaku loptu, jedna za drugu i da ćemo verovati jedna u drugu. Bilo je 1:1, pala je serija penala u kojoj je ekipa ''Obilića'' bila bolja,ali znate penali su vam kao rulet, nekad dobijete, nekad sve izgubite. Nije nas služila sreća do kraja utakmice, pehar nam je izmakao za dlaku. Pokazale smo svima ko je taj '' mali'' Rad, ovom utakmicom smo pokazale i dokazale da ne treba nikakav novac da bi se igrao fudbal kakav publika voli da vidi, ne treba vam novac kako bi se boja koju nosite i taj grb branio. Naše vreme tek dolazi, ovo je bio samo podsticaj za ono što će tek da dođe, sigurna sam da će ova ekipa za 5 godina mnogo toga uraditi i daleko dogurati. Sledeće godine Kup je NAŠ!
Drugi deo prvenstva:

Došla nam je ekipa '' Radnički 1919'' iz Zrenjanina, bili smo dosta jači u odnosu na prošli deo prvenstva, doveli smo neka nova pojačanja, što se pokazalo kao ''pun pogodak''. Ekipa ''Radničkog 1919'' nije ništa mogla na Banjici, tu utakmicu smo slavile sa 8:0 . Drugo kolo nam je bila bolna tačka iz prvog dela prvenstva, išle smo u Sremsku Mitrovicu, gde je neočekivano ekipa ''Sremice'' bila dosta slabija u odnosu na prošlu utakmicu sa njima. Mi smo to iskoristile na pravi način i slavile sa 0:17. Taj dan je igrao i Prvi tim Rada, gde su na razglasu rekli da smo pobedile i koliko. Stigle smo na stadion i odmah otišle kod navijača u ''kavez'' gde smo vodile navijanje.
Treće kolo nam je došla ekipa ''Bačka Žabalj'', pobedile smo 9:0, tada se  igralo finale turnira ''Igrajmo za 16.'', gde smo učestvovali, pa je trener bio prinuđen da izvrši svih 5 izmena kako bi one mogle da idu na taj turnir. To se nije primetilo toliko, imale smo šanse, golmanka gostujuće ekipe nam je branila nemoguće. Imale smo dosta šansi, ali rezultat nam je svakako odgovarao, nismo dale protivnicama da nam ''ugroze'' gol, lepo smo iznele i ovu utakmicu.  Četvrto kolo smo išle u Novi Sad, tu utakmicu nas je gledao prvotimac Rada, Milan Ćulum koji je iz Novog Sada i tu utakmicu su išli navijači sa nama. Koju žensku ekipu u Srbiji gleda neki prvotimac ili njihovi navijači idu na gostovanja sa njima? Koga drugo, nego Rad! Ovu utakmicu smo pobedile 1:8 , iz Novog Sada smo se vratili sa 3 boda i sa puno samopouzdanja za sledeću utakmicu koja nam predstoji sledeći vikend.
Peto kolo- drugo ''Vatreno krštenje'' ovaj put kod nas, na našem terenu, pred našim navijačima koji su bili tu i znali koliko nam njihova podrška znači, oni su znali koliko je nama ova utakmica bitna i došli su u što većem broju. Ovu utakmicu smo iznele u našu korist, onako kako samo mi znamo, pobedile smo 3:0 tačno koliko nam je trebalo, ekipa ''Metalmanije'' nas je podcenila i to se videlo, mi smo to iskoristile i sasvim zasluženo igrale Baraž za Prvu ligu! Na svaki naš gol, navijači su palili baklje i neumorno navijali i bili uz nas svih 90 minuta. Posle utakmice su sa nama proslavili pobedu, to je nešto retko što neka ženska ekipa može da doživi.
Posle ove pobede ''spustili'' smo loptu i nastavili da treniramo kao da se ništa nije desilo, znali smo da još nista nije gotovo i da imamo još dve utakmice koje će pokazati gde smo. Posle ovih pobeda nismo hteli da se ''uzdignemo'' i mislimo da smo nepobedive, znali smo da nas čeka teško gostovanje ekipi ''Knjaževca''..

Prvu utakmicu Baraža smo igrale u Knjaževcu,nismo odigrale u našem prepoznatljivom izdanju, ovo je bilo naše nešto lošije izdanje, da li zbog puta ili terena, ne znam. Utakmica kao utakmica je bila teška sama po sebi, htele smo da pobedimo, jer smo znale da Druga liga nije nas. Ekipa protiv koje smo igrale, nije nimalo loša, dosta su nas ''namučili'' kod njih, rezultat je i pored ne baš ''bajne'' igre bio u našu korist.Pobedile smo 4:5, tu utakmicu smo i tamo imale navijače, i tu utakmicu kao i u Novom Sadu nas je gledao prvotimac Rada ,Ivica Jovanović. Kući smo se vratile sa osmehom na licu, ali ta utakmica nam nije bila oslonac, jer je trebala još jedna da se odigra. Malo nam je bilo ''lakše'' jer se igra kod nas, na našem terenu, pred našim navijačima. Prva utakmica koju smo igrale na glavnom terenu stadiona Kralj Petar Prvi je bila baš ta protiv ''Knjaževca''. Pre početka utakmice su nam uručili pehar ''Prvaka Druge Lige grupe Sever'', nismo se radovale, jer nas je očekivala utakmica koja nam je svima mnogo značila. Tu utakmicu smo dominirale svih 90 minuta i pobedile 7:0, to je dokaz da se sve može, samo ako ti želiš to.

Mogu slobodno da kažem da sam mnogo ponosna na ovu ekipu,svojim radom,trudom i željom je ostvarila sve ove rezultate. Ovaj klub nije napravljen da bi bio isti kao i svi, i neće biti. Rad ima ono nešto što nijedna druga ekipa nema, u to mogu da se kladim. Klub krasi dobra atmosfera, drugarstvo, odlična uprava  i ljudi koji nas podržavaju u svemu, uz nas su od samog početka, veruju u nas i sve nam omogućavaju. U ovaj klub može svako da se uklopi, samo ako on to želi, ovo je klub gde se svako oseća kao kod kuće, više vremena sam provodila na stadionu, nego kod kuće. Imati svoju svlačionicu, igrati na glavnom terenu pored ostalih selekcija to je  prava stvar koja mora da se ceni, svojim zalaganjem i trudom smo stvorile sve. Naravno ništa od ovoga ne bi ni bilo da nije bilo ljudi koji su verovali u nas i znali koliko možemo. ''Ime na prednjnoj strani dresa je bitnije od prezimena na zadnjoj strani dresa.'' Drago mi je što branim boje ovog kluba, kad sam došla ovde naučila sam šta znači  reč ''ekipa'' i biti kolektiv nečega što se gradilo godinu dana.  Ovo je ekipa za svakog igrača! Naravno kao i svaka druga ekipa imali smo nekih nesuglasica, svađica, što je normalno-žene smo. Nismo dopustile da to utiče na našu igru i da se primeti na terenu, baš suprotno- Kad izađemo na teren sve to nestane, imamo  cilj koji je svima isti  i ginemo jedna za drugu kao da se ništa nije ni desilo. Obožavam kad nam Mica pre utakmice kaže :'' Verujem u vas , verujte jedna drugoj, i verujte jedna u drugu, rezultat će doći.'' Tako je i bilo, rezultati su se nizali sami od sebe, sada smo tu gde smo, igramo Prvu ligu, znam da ćemo u Superligu sledeće godine.  Ako smo po nečemu poznati, to je onda po slikanju i marketingu, ali to je u skladu sa sportom, po tom pitanju niko ne može da nam parira, ljudima ćemo iz frižidera još malo da iskačemo. Za godinu dana smo dosta toga uradile i osvojile, to nije mala stvar ni malo i treba dosta odricanja i rada. Ekipa koja je imala 80% ''početnika'' je ušla u Prvu ligu, to je dokaz da nije sve u talentu nego u želji da postigneš nešto-postaneš neko. ''Ili si niko ili si neko''.  Mi smo izabrale da budemo ''NEKO'' i postale smo Rad, ekipa koja je dokazala da je sve moguće samo ako se trudiš,radiš i veruješ u to što radiš! Nema ništa lepše nego kad odeš sa ekipom da gledaš neku utakmicu gde možeš da kažeš šta misliš o svemu, tu se malo zezate,smejete, slikate. Odete zajedno na Adu, sedite u restoranu, radite sve što će da vas zbliži sa ekipom. Kada je nekoj igračici rođendan, uvek kupimo poklon,svi učestvujemo u tome,jer te taj poklon opet na neki način zbliži. Svakoj igračici kojoj je rođendan uvek kupimo poklon,nekad tačno na rođendan, a nekad malo kasnije, ali sve je to normalno ipak. Nije poenta poklon,poenta je iznenaditi nekog i opet pokazati da ničiji rođendan ne može da prođe, a da se ne setimo. I to nas na neki način čini ekipom, nismo samo drugari kada smo na treningu. Neke od nas će otići, ali ovi rezultati i sve što smo ostvarile do sada će da se pamti,jer je to veliki uspeh za Rad i to niko neće moći da promeni. Ova generacija piše istoriju ovog kluba koji je osnovan pre godinu dana i za tih godinu dana napravio pravi ''dar-mar'' što medijski, što u fudbalskom kadru! Sve što mi osvojimo, naša ''deca'' će za koju godinu sa ponosom da brane. Pripremni period sve odradimo, ne zato što je lak,nego zato što tu ''guramo'' jedna drugu i ne damo da neko odustane. ''Zašto odustati, kad smo na nekoliko stepenica do cilja? ''

Kada gubimo, verujemo da možemo preokrenuti rezultat i igramo još jače i još bolje, agresivnije, nismo ekipa koja padne posle primljenog gola, mi nastavljamo da igramo dalje kao da je 0:0. To nas opet na neki način ističe od nekih drugih ekipa.  U klubu sam godinu dana i zavolela sam ovu ekipu, ovaj klub i sve što ima veze sa ovim klubom!
Volim kada navijači idu sa nama na utakmice, kao što je bilo slučajeva. Otići ću negde u neki drugi klub, ali znam da ovo što sam ovde imala neću imati nigde. Pred utakmicu me nigde nije čekala složena oprema na klupi, štucne , naše je samo da obučemo dres, obujemo kopačke, izdominiramo i sve učinimo ponosnim. Nedostajaće mi Jecina reakcija kad ne uradimo nešto kako treba, npr. ne složimo lepo štucne,majice, šorceve i onda nas ona lepo izgrdi, ne zato što nas ne voli, nego zato što hoće da nas nauči lepo da slažemo sve, da ne bacamo to kako stignemo, da znamo da čuvamo to što nam je neko omogućio.To su u stvari neke sitnice gde si naučio kako se slaže veš, pa čak i mašina kako se uključuje, čisti svlačionica, briše prašina i svašta nešto. Opet se razlikujemo, ne bacamo dresove po podu posle utakmice, sve lepo izbrojimo i složimo posle ,kako bi ženama u ekonomatu bilo lakše da opere, jer ne mora za nama da razvrstava belo i šareno, niti da prevrće nečije prljave štucne.
''NAJLEPŠE U GRADU, TRENIRAJU U RADU ! ''

Ko kaže da fudbalerke ne znaju da prave ajvar? Igračice Rada su napravile najbolji ajvar na takmičenju '' Izađi mi na teglu'', gde smo i prošle godine učestvovale, ali smo bile treće.
Nedostajaće mi one sitnice kada smo ''morali'' da učimo Radove pesmice, koje smo posle sve zajedno pevale u autobusu,svlačionici i na terenu kad pobedimo !
Dobar dan,
Napred Rad ! "