Kada je neko u vreme „velike Jugoslavije“ bio golgeter u klubovima najvišeg ranga, „epitet dobija na težini!“ Iako nije vodio preciznu evidenciju, Vladimir Jocić (61) misli da je igrajući za klubove Prve i Druge lige dao oko 100 golova.

- Pomalo se sa setom sećam fudbalskih početaka - kaže Jocke - Karijeru sam započeo u Topličaninu iz Prokuplja. Jedno vreme sam bio i u mlađim kategorijama Crvene zvezde. Prvoligašku afirmaciju sam stekai igrajući za niški Radnički. U sezonama 1979/80. i 1980/81. igrao sam za Partizan. Kasnije nastupao sam za Napredak iz Kruševca, Sutjesku iz Nikšića, ponovo Radnički, Obilić, Hajduk sa Liona, Kolubaru, kao i za turski Kodžaeli. Fudbal je nekada u Jugoslavio bio na visokom nivou, a stadioni su bili pinu. S obzirom da se u inostranstvo nije moglo pre navršene 28 godine, profitirali su i klubovi i reprezentacija. Fudbaleri su igrali po nekoliko sezona u jednoj ekipi. Timovi su bili stabilni. Bilo je lako igrati, jer su se igrači znali u dušu.

Vladimir Jocić

U ono vreme bili ste, između ostalog, prepoznatljivi i po bradi.

- Idol mi je bio Gerd Miler - nastavlja Jocić - Nosio je bradu, a igrajući za Bajern i reprezentaciju Nemačke postigao je, zaista, mnogo golova. Verovao sam da ću „primiti pelcer“ noseći bradu, što tada, a i sada, baš i nije bio običaj u našem fudbalu.

Protiv kojih klubova je bilo najteže igrati?

- Olimpiji sam dao samo jedan gol i to na turniru u Šapcu. Inače, bilo je fudbalera koji su bili vrlo oštri, sa zaduženjima da „kvare igru“, kao, na primer: Hatunić, Verlašević, Avdičević i Alibegović (defanzivci iz tuzlaske Slobno), Milošević (Budućnost), Šarenac (Olimpija), Banković ( tada Vardar) i drugi.

Koji je trener posebno uticao na vas?

- Pre svih, legendarni Ivko Glišović iz Niša, koji je bio poznat po autoritetu i prilazu ljudima. Kasnije, sa razvojem fudbala, pojavio se Mića Duvančić. On je mnogo pažnje pridavao fizičkoj spremi. U svakom slučaju, nekada je trenerima bilo lakše raditi nego danas. Imali su besprekorne igrače kada je reč o poslušnosti, a i izbor kvalitetnih igrača bio je veći. Danas je mnogo slabiji kvalitet, igrači sa 17 i 18 godina već idu u inostranstvo, ne čekajući da sazru i daju maksimum. Naš fudbal je tako i počeo da se razvodnjava. Par klubova dominira, a ostali su ispod proseka.

Kao trener Vladimir Jocić je osatavio traga u ČSK-u iz Čelareva, Big Bulu iz Bačinaca, tri Radnička: iz Kragujevca,Niša i Pirota, a od skoro je u Donjem Sremu,

Da li radite samo sa napadačima?

- Ne, jer pri kraju igračke karijere bio sam defanzivac, pa mi rad i sa njima nije stran. Šef stručnog štaba, ko god to bio, podredi program i po njemu se radi na treninzima. Na klub je na zdravim osnovama i svake godine se sve više razvija. Napravljeni su velkiki napori da se osnaži igrački kadar, jer samo dobra konkurencija daje kvalitet.

Kada vreme dozvoli, Vladimir Jocić odigra koju prijateljsku utakmicu sa veteranima Partizana. Redovno se čuje sa nekadašnjim saigračima i velikim prijateljima Simovićem, Pešićem, Trifkovićem i Jokićem (Napredak), Bojanom Vukčevićem i Medinom (Sutjeska), Milenkovićem i Đorđevićem (Radnički, Niš), Živkovićem, Klinčarskim i Trifunovićem (Parztizan), Petrovićem i Šestićem (Crvena zvezda)…