Šesnaestogodisnja Ana Lilić, učenica prvog razreda Odeljenja za sportiste Gimnazije ''9. maj'' u Nišu, najmlađi je prvotimac u ŽFK Mašinac u kome već dve godine igra sa igračicama starijim od sebe i po pet godina. Nadasve skromna, Ana ipak priznaje da ima san koji je stalno vodi napred. I dok mnoge njene vršnjakinje u sportu maštaju o evropskim i svetskim prvenstvima, ona skromno kaže da je njena želja da jednog dana zaigra za državni tim, ali da pre toga ponese kapitensku traku Mašinca. Doduše, Ana je već sada u jednom od državnih timova ženskog fudbala. Kapiten je kadetske reprezentacije, što samo potvrđuje njene kvalitete. Da je tako, potvrdili su i stručnjaci kada su je pre desetak godina na centralnom dnevniku RTS- a objavili: '' U Nišu se rodio novi Piksi, ali ženski'' , predviđajući joj tada blistavu karijeru na zelenom terenu. Članica je Mašinca od svoje sedme godine, a 2007. ulazi u prvi tim ovog fudbalskog kluba kao najmlađi prvotimac u poslednjih dvadeset godina. Uspeh je utoliko veći jer je Mašinac prvi u Prvoj ženskoj ligi Srbije.

U timu sam vezni igrač, igram po sredini, a to znači da moram uvek da imam pregled svih igračica, da vidim ko je slobodan i dodam mu loptu - priča Ana.
Tako je i u napadu i u odbrani. Ceo teren moram da imam u glavi, kako u napadu gde asistiram napadačima, tako i u odbrani. Ponekad mi se posreći da zatresem i mrezu, ali sam srećna kada uradi to i neka od drugih igračica jer sam i ja dala svoj doprinos tome. Fudbal se, ipak, ne igra samo nogama nego i glavom.

Mlada Ana puno vremena provodi na travnatom terenu stadiona na Delijskom Visu. Trenira svakodnevno, a dva puta nedeljno mora i u teretanu.
Volim to i uvek imam vremena za trening - dodaje ona. Nikada ne kasnim, a disciplinu koja vlada u klubu poštujem iznad svega. To je važno za dobru igru, ali to važi i za svaki sport.

Ana dobro igra, ali malo prica o sebi. Ono što ona prećutkuje otkriva njen trener i selektor ženskih reprezentacija svih kategorija Srbije Perica Krstić:
Ana je jedna od najtalentovanijih igračica trenutno u Srbiji. Prošla je sve selekcije u Mašincu, a od pre dve godine je u prvom timu. Igra veznog igrača u polušpicu, dobar je graditelj igre, dobar realizator, ima odličan šut i kristalan dribling. U njenoj igri nema ničega što je višak. Po načinu na koji igra ne bih mogao da je vežem ni za jednog igrača. Ona je jednostavno svoja, a jedna od njenih najvažnijih osobina je da igra za tim - kaže Krstić.

Ana Lilić je počela da se druži sa loptom kada joj je bilo tek pet godina. Ponekad u šali kaže da je lutke zamenila fudbalom. Prvi sparing partner joj je bio dve godine stariji brat koji je trenirao fudbal, ali se brzo pokazalo da je bolja od njega. Mama Nina i tata Jovica su u početku malo čudno tumačili odluku svoje ćerke da se bavi fudbalom, ali su joj sada najvatreniji navijači čiju podršku ima u svakom trenutku.
I pored toga sto puno treniram imam vremena za svoje drugove i drugarice, za izlaske mada malo izlazim, za čitanje ili filmove. Najviše vremena ipak provodim pored kompjutera -  kaže Ana i žuri da na vreme stigne na časove u školi. Ne bi da gubi od nastave jer joj je škola važna koliko i sportska karijera.

Kada je utakmica ''kratka''

Utakmica u ženskom fudbalu traje, kao i u muškom, 90 minuta. Ponekad je to premalo, a Ana se seća jednog takvog trenutka:
Igrali smo protiv Finske i primile smo gol u poslednjem minutu prvog poluvremena. Učinilo mi se tada da je utakmica trajala prekratko i da nam treba još makar desetak minuta da izgradimo napad i damo gol. Ponekad se sve i oduži, posebno kada vodimo protiv jakih ekipa, čuvamo rezultat, a sudija nikako da svira kraj.

Dečaci je traže za svoj tim

Ana Lilć je još kao osnovka bila miljenica medju decačima, posebno u vreme kada se igraju školski turniri. Kada dodje vreme da se prijave ekipe, dečaci kazu da žele da igraju, ali da Ana bude njihov kapiten. I bivalo je tako. Još od drugog razreda osnovne škole '' Sveti Sava'' , čiji je ona nekada bila djak.